Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 33

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15.април 2003.

М. Недић

Наставак са стране 17

Величанствени. Потврдио их Франц Јозеф П и обновио Јожеф Амброз британски. Једино их је био срушио за сва времена један свјетски терориста из Грахова, који уз Робина Худа и Бин Ладена чини свето тројство свјетског тероризма. За Робина Худа знамо да је енглески национални јунак. За Бин Ладена не знамо ни гдје је, ни шта ће од њега бити. Али за „терористу“ из Грахова знамо да му се брише сваки траг, јер је споменик његовим стопама испред Принциповог моста у Сарајеву уништен.

Границе Босне и Херцеговине не могу се мијењати, јер у оба ентитета и дистрикту постоји законски члан који гласи: ко силом покуша да отцијепи дио њене територије казниће се затвором од три до петнаест година. Ја као обични српски во предла-

ем допуну овог члана, односно амандман који гласи: ко отцијепи половину или 5/4 (пет четвртина) бивше Југославије и припоји је Аустроугарској, односно Европској унији, добиће Нобелову награду за мир од НАТО-пакта. Награду ће уручити бивши командант НАТО снага – Весли Кларк.

Не треба се чудити што о правном систему размишљам ја обичан српски во. Ко ће се бринути ако нећу ја, који сваког дана пасем на овим дивним планинским висовима и гледам тамо далеко скоро до иза Книна, гдје су некад живјели Срби и гдје су моја браћа пасла траву на пашњацима Далматинске Загоре. Уосталом

није ово први пут, да се на нашој земљи прво успостављају волови, биволи, па чак и медвједи.

Не брине ме Босна, што је оваква каква је данас, јер видим да се она рапидно интегрише. Многи се брину како ће се то извести. Хоће ли тиме нестати Републике Српске" Она је настала на бојном пољу и многи су пали за њено стварање. Из многих хумки и данас се чују поруке:

Чувајше нам отаџбину пољубите родну груду спомен борбе за слободу нек вам наше хумке буду!

Међутим Републику Српску данас воде и чувају они који су у рату држали (не баш сви) умјесто пушке и минобацача кључ за отварање конзерви и сједили негдје у кухињи или магацину. Они данас славе рођендан Републике Српске и куну се у своју вјерност и њену славу. Гурају се око олтара и моле Богу за њен опстанак. Рекло би се, Боже драги, великих патриота и побожних вјерника. Али права слика је сасвим другачија. Кад је „корито“ Републике Српске 92. године из Сарајева измјештено на Пале све „помије" су из Сарајева за „коритом“ стигле и похрлиле у владу Републике Српске. Кад је „корито" Биљана Плавшић, понијела у Бању Луку, „помије" су већ биле тамо. Сад је потребно „корито“ из Бање Луке пренијети у Сарајево, па како се тамо већ налази „корито“ муслиманско-хрватске федерације, интеграција БиХ ће бити завршена.

Срби у Приштини, лета 1999.

Наравно да ће се ту наћи и синџири Међународне заједнице са колачима и слаткишима (лажне вјере – поклон посластице). Тако ће се поново направити ранија државна скаламерија, па пошто је „будућност остатак прошлости" народ ће уживати као и до сада.

У том правцу оснива се и нови суд за БиХ у бившој касарни „Виктор Бубањ" у Сарајеву. Томе се противе Срби логораши који су у задњем рату преживјели мучења у том логору. Буне се и муслимани и кажу да то није био логор него затвор. Настао је неспоразум јер се не зна да ли је то била касарна, логор или затвор. Логораши износе злочине које

ећ четврто лето ратује Добрашин Русокоси. Ратује жестоко, без милости, на свој начин и на своју руку. У рату је сав свет, али то га се не дотиче, равнодушан је, као да га Европа, својевремено, није обрадовала многим својим лепотама, као да му није даровала љубав својих жена, брижљиво скупљану ученост својих универзитета. Србију су поделиле многе војске и Србија се поделила на многе војске. Ни у једној се кући није могло знати чија ће пушка доћи на конак, а чија на доручак. Зато је Русокоси, са својим одредом, запосео Долину храстова, свој завичај, и одлучио да никоме наоружаном, ни своме ни туђину, не дозволи, док је рата, да ногом крочи на њено тле. Четврто лето рата и, заиста, нико крочио није. Али то је коштало, можда прескупо. Ишло се из битке у битку, није било дана без окршаја, гинули су борци, пријатељи, добри људи, најбољи људи. Ни трунке опуштања, ни часа мирног сна, а у души жалост и туга, страх и срџба, који пут и болест потпуне животне тупости, јер човек није могао не бити човек, па је и крао, пљачкао, силовао. Оно исто оружје које је од свег света у распамећене Србије бранило Долину храстова морало је ту Долину храстова бранити и од ње саме. Не борба него кланица код Милорађе трајала је два дана и две ноћи. Есесовци су гонили на јуриш Бугаре, ове су косили партизански митраљези, док једним препадом, искористивши тамну ведрину ноћи, Русокоси не уништи есесовски штаб и не разјури и Немце и Бугаре. За своје мртве, Немци су понудили таоце, а неко је наредио да изгинуле Бугаре, њих преко стотину, разодену до гола: штета да у земљи труне ваљана одећа. Поређали су их у порти цркве. Младе главе, бела телеса, лепе главе, снажна телеса, али дани су били врели, дани јаког сунца, па их је распадање на-

ОГЛЕД

о С

пало, и ударило, најпре, на мушкост: лежали су надувених, отеклих, помодрелих мошница. Неподношљиво је било погледати, а због нечега није се могло ни гледати: надувавање мошница, жућкаста слуз бубрења, љигаво нарастање израслина које су смањивале главу, гутале тело. Смрад и ругоба мушкости.

Хитајући из Милорађе у нов окршај, Русокоси је, са једним од својих одреда, пролазио кроз 60гаташко село Белобиље. Јахао је на разиграном, обесном тракијском теленку, последњи, одсутан, али надомак чесме сјаха, даде узде сеизу. Код чесме се његова војска саставила са женскињем које је дошло по воду, али како се саставила тако се, угледавши га, и растави. Наставише даље, а и жене се, њишући се под обрамицама, растурише. Остаде само једна. Подметала је грлић тестије под млаз, нагнута, и Русокоси је тако упази, застаде као дете, невино непомичан: грациозан лук женског тела, свод небеске лепоте, сачињен од црне косе зачешљане у дугу плетеницу, од облог чела, од трепавица које бацаху сенку на овлаш зарумењене образе, од белог врата који се, танано, продужавао у дојке чврсте, задихане, од струка који се, танак и мек, као млада стабљика, ломио, нежно, низ бедра дугих ногу.

" Погледаше се. И гледаху се дуго. И погледи им казаше – да су се допали једно другом. Русокоси зажеле да пође за њом, да затвори за собом тешку капију од храстовине, па да ограђен од свега високим зидом, сав век проведе у њеној утутканој, чистој, мирисној кући, у њеној зеленилом, сеницама, љуљашкама изобилној башти, са њом, уз њу, стално, годинама само да је гледа, само да је милује, после, опет годинама, само да је љуби, она да му прића, он да ћути, заборавља да постоје други, да постоје људи, догађања. Зажеле да уђе са њом у њено калдрмиса-

У ШТИНАМА

Чесма тројице мртвих

Драгољуб С. Игњашовић

но, шимширом оперважено двориште, као да би ушао у други свет. Зажеле, просто само једно: да спусти главу у њено крило. А она, Јеврејка, избегла однекуд са грчких мора, знајући, задивљено је гледала то ратничко божанство, примећивала његову тамнозлатасту таласасту косу која му је падала на рамена, свеже избријано, преплануло лице, крупне, сиве очи, мужевно лице које је, као јасика, треперило од снаге, кошуљу од простог платна, војничке чакшире, за чизмама ножеве, за појасом бомбе, у руци аутомат, то примећивала, а желела да му пружи руку и да пође са њим у свет камењара и шума, путева и богаза, олуја, сталног кретања, вике, пуцњаве, битака, у свет где се оскудева у свему, опасно живи, али воли, и то жестоко, јер су живот, смрт и слобода једно. Зажеле да је поведе са собом управо у ову јару, у овај дан бездане светлости, којем није било краја ни на земљи ни на небу.

Када иза девојке неко затвори капију и намаче засун, Русокоси рече сеизу да пође за одредом а он ће га стићи, па седе на врели камен клупе. Загледан у млаз чесме, у његово светлуцање и прскање, нити је шта мислио нити шта примећивао. Осећао је да му се не миче, да му се не хода, да му се никуда не иде. Тело је тражило дуван и он се маши џепа на кошуљи, и, тада, касно, виде два залутала есесовца како прилазе чесми. Два плавокоса дива, бронзаних лица, са ножевима у чизмама, са бомбама и искрзаним шлемовима за појасом, са шмајсерима, некако нехајним, у рукама. Два млада бога смрти, северњачка, свирепа.

Ту, кратким рафалом, Русокоси посече есесовце, и есесовци посекоше њега. Остадоше крај чесме сва тројица тај дан, ноћ, и сутрадан. Нико или не смеде или не хтеде да им приђе, да их уклони, покопа. А беху дани јаког сунца.

су над њима починили муслимански и хрватски злочинци. Кажу, ако те злочине нико не осуди у БиХ, да ће се жалити Хашком трибуналу. Како Хашки трибунал за све злочине оптужује Србе, испада да ће се Срби жалити свом кадији који их и тужи и суди. Опет Срби имају свог кадију као и прије двјеста година.

Не само да се Босна интегрише већ је почела интеграција и на ширем плану. То се огледа у скоро склопљеном браку између Србије и Црне Горе. Само се не зна овдје ко се оженио а ко се удао, јер су и Србија и Црна Гора женског рода. Зато тај брак личи на брак између двије лезбејке. Оно по дугом отезању око тог брачног договора Црна Гора је личила на богату миражџику и удавачу из добре куће. Брак је ипак склопљен у Савезној скупштини. Младенци кума нису тражили. Он је дошао сам. Послали га из Стразбура или Брисела, а родом је јунак с Пиринеја. Не знам какво прстење је младенцима донио. Бојим се да им, умјесто прстења, не донесе какав тељиг око врата, па да га носе цијелог живота, као што га носим ја, обични српски во.

Тачно на дан вјенчања наших младенаца умрло је једно недоношче које је прерано рођено 1. 12. 1918. год. и чувано у вуненим пеленама, да би га 1929. године пустили да живи под именом Југославија. То недоношче је боловало од свих болештина и зараза сваке врсте и коначно крепало на дан вјенчања наших младенаца. Тако је наш кум присуствовао и сахрани и вјенчању о истом трошку, али се не зна гдје је више разрезао кесу. Таман што смо се скумили са Европом, а ево нам стижу добре жеље за просперитет српског народа из центра европске цивилизације, из самог Ватикана. Било би добро да и ми њима узвратимо и да им зажелимо: оно што они нама желе, да Бог да им било у кући! Тако би нам жеље биле равномјерне и обостране.

Како се показују добре жеље с обје стране, није лоше размишљати и о екуменском покрету и сједињењу цркава. Било би то добро из више разлога. Католичка црква би тиме могла да једну половину грехова које је починила у прошлости поклони својој православној сестри. Тако би греси били двоструко мањи па би многи од њих били и опроштени и заборављени. Велики дио грехова могао би се пребацити Србима као геноцидном и сатанизованом народу. И Србима би то добро дошло, судила би им католичка инквизиција па не би морали путовати у Хаг и излагати се толиким путним трошковима.

Не само да се интегрише Босна и Југославија него се то преноси на читаву Европу. Она нам стално поставља неке услове. Кажу, ако све то испунимо, примиће нас у Европску заједницу. Шта би ја, обични српски во, радио у тој Европи Да скачем на њихове луде краве2 Као да је мало будала овдје на Балкану.

Није ли та Европа упала у осакаћену Србију одмах послије Косовске битке па се јадна Милица, између мађарског ропства и турског вазалства опредијелила за ово друго. Срби нису пали под Турску Косовском битком него мађарском окупацијом уз благослов Европе. Није ли та Европа у Првом и Другом свјетском рату однијела више од два и по милиона Срба и српских волова и сад тражи да идемо с њима у заједницу. Још кажу да нам тиме желе да по-

- могну. Заиста нам помажу: до јуче

су нас засипали ракетама и бомбама, данас нам продају смрзнуто кокошије месо старо колико и проналазак фрижидера, израубована возила која су по нашим законима пунољетна, бесплатно нам шаљу сиду и са попустом продају дрогу; осигурају наше људе за добре паре, па тим парама дају нам кредите уз добре камате, а каматама плаћају наше квислинге. Ово су појаве које повезују Европу и Балкан у интеграциону цјелину. Ако је то погрешно виђење, криве су моје волујске буљаве очи. Ако ви то

видите љепше и боље, нек вам је са срећом!

Не само да Балкан и Европу повезује европски отпад, сида и дрога, ту је и Хашки трибунал да суди ратним Србима. Наиме, Европа је током Првог и Другог свјетског рата учила Србе како се кољу и вјешају људи, како им се ваде очи, како се пале села и градови. Сву обуку Европа је извршила практичном наставом: клање по српским вратовима, вјешање по српским селима и градовима, вађење очи на српској дјеци, паљење кућа по српским насељима. Нико није био суђен за то учење, јер учење спада у хуману работу.

Али кад су Срби у овом задњем рату показали да су и они нешто од тога научили, Европа им је почела да суди. Вјероватно из љубоморе. и страха да ђаци не надмаше своје учитеље и да им не окрену леђа као што је Аристотел учинио свом учитељу Платону. Зато Хашки трибунал има пуно оправдање свом постојању. Он се нешто разликује од бивших Титових судова. Тито је у револуцији сваког Србина (комунисту) који убије десет Срба (своје браће) проглашавао народним херојем. Сад Титови сљедбеници са Запада, Србе који неће да убијају Србе, проглашавају ратним злочинцима. Све се мијења, само жртве остају увјек Срби.

Док је Дража 46-е суђен као издајник, Ранковић је био херој. Кад је Дража заборављен, Ранковић је проглашен издајником. Сад више нема Срба, ни хероја ни издајника, сад су Срби злочинци.

Изабраном предсједнику Србије и Југославије суди се исто као и Дражи и Ранковићу. Дражи се судило у Београду. Ранковићу на Брионима, а Милошевићу у Хагу. Суђење Србима помиче се према западу. То је порука да би се Срби требали окренути западу кад се Богу моле. Међутим Срби се опет окрећу свом олтару, а олтар им је срећом (или несрећом) постављен на истоку.

Ипак бих ја, обични српски во, кад бих имао прилику одао признање Хашком трибуналу за објективно суђење. Нарочито у случају злочина хрватског генерала Јанка Бобетка. _ Драго ми је што Хашки суд има пуно обзира према његовим злочинима. Боље је да он своје злочине одболује у некој од загребачких болница, на Светом Духу, Шалати или Ребру, него да иде чак тамо у Шевенинген. Била би дискриминација и да му се суди, поготову у односу на Андрију Артуковића. И он је своје злочине само одболовао. Па ако ћемо право гледати, злочини Јанка Бобетка нису ништа већи од злочина Андрије Артуковића. Оваква објективност Хашког трибунала није никако за потцјењивање. Можда ће му Ватикан или Бакингемска палата додијелити и неку медаљу. Али није моје да проричем будућност. Нека вријеме-пресуди! Хашки трибунал тражи да им испоручимо Ратка Младића и Радована Караџића. Кажу да је то услов да нас приме у Европску заједницу. Ја као обични српски во имам бољу понуду. Дајем Ратка Младића и Радована Караџића под условом да следећих хиљаду година ниједна људска стопа из Европе не ступи на тло наше отаџбине. Нек се ова понуда озбиљно размотри на сједницама Уједињених нација, уколико нису постале само обична полуга за ширење англо-саксонског фашизма.

Интеграција _ читавог _ свијета огледа се преко заштите британских и америчких националних интереса на Балкану, Ираку, Кувајту, Авганистану, Јужној и Сјеверној Кореји. Јапану и другим земљама свијета. Наравно да је то пропраћено и војним базама са каубојским нуклеарним шеширима. Али то све има своје дубље коријене и о томе ће размишљати неки други во са већом главом, а дотле вас поздравља обични српски _во својим _ поздравом: Мууууу а. !

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 33