Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 36
Архијерејском сабору и синоду СПЦ Универзитетима у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Приштини
Српској академији наука и уметности Матици Српској
Вуковој задужбини
Господо
Дели нас свега девет месеци од дана када је пре два века дигнут Први српски устанак, те обновљене луче српске идеје, што је блеснула широм Европе, да покаже да још постојимо и да у нама сан о слободи није утрнуо, ни после скоро три и по века мрачног робовања и стравичног сатирања, на очиглед те исте Европе, што је неколико пута хрлила да ослобађа један имагинарни гроб, док је пред њеним очима нестајао један стварни хришћански народ. Чак и онда, кад смо се само голоруки, и на наш сиротињски трошак, дигли, ни са које стране нам није долазила помоћ, јер су се на нашој несрећи укрштали многи себични интереси, којима је годило стање балканског статус кво, па макар нас и даље набијали на кочеве... И како онда, тако и увек, до дана данашњег, нит нам дају да живимо у слободи, нит да се сви под српски кров окупимо, нако је то право свим народима у Европи, дато и признато.
И тако то траје пуна два века. у којој прилици не говори о обележа- _ ње оствари. Свака им част! опомињем, да будете достојни имена Слободан Турлаков
едове који следе испровоцирао Р је текст Д. Граочанкића „Обез-
душивање најважнијих речи српског језика (КН 1066/2002) у коме се он осврће на једно фонетско правило (једначење консонаната по звучности) у нашем језику сматрајући да је његово примењивање изазвало такве последице по неке речи да их често „ни рођена мајка не може препознати“,
Но, пре детаљнијег осврта на неке ставове Д. Граочанкића изречене у наведеном тексту, нека ми је допуштено да подсетим на неке стручњацима опште познате чињенице када се говори о односу ортоепије и ортографије, а ради бољег разумевања онога што ћу казати у вези са текстом о коме је реч. Најпре, зна се да постоје два основна типа односа говорне и написане речи: етимолошки и фонетски (боље: фонолошки). Први тип, дакле етимолошки, подразумева да се при писању узима у обзир „порекло речи – корена, одн. основа од којих су настале речи, бележећи у писању и гласове који се иначе не изговарају" (Енциклопедијски речНик, мозаик знања — српскохрватски језик). Такви су праволиси, рецимо, у енглеском, француском и неким другим језицима. Такав је био и правопис у нас до Вука. Са Вуковом реформом језика и правописа у наш језик је уведен фонетски (фонолошки) тип наведених односа, тј. начело: Пиши као што говориш – читај као што је написано. Уз ово није наодмет напоменути да ово правило треба схватити у фонолошком смислу, то ће рећи: ми у ствари записујемо само фонеме, а не њихо-
ДНИ,
Теби, који ћеш се родити тек, После сто лета, кад престанем да дишем,
СТАНОВИШТА У СПОРУ
Двовековна опомена (1804-2004)
Несрећа наша, на прагу нас самих јесте у томе, што се ми никад нисмо организовали тако, да ту истину искажемо и уградимо у наше национално биће и нашу националну свест. Тачно је, ми морамо да живимо са светом и међу светом, али је исто тако тачно, да ми у том свету пријатеља немамо, као ни онда, пре два века, кад се сами дигосмо против Отоманске царевине, баш као што их ни данас, после два века, немамо, кад се сва Европа и сав свет дигао против нас, да нас казни што нисмо дозволили, као што смо раније дозвољавали, да нас, зарад мира и спокојства Европе и света, и даље кољу и прогањају са наших вековних огњишта. Штавише, ми нисмо успели, ни између наси себе ту голу и до Бога вапијућу истину, да успоставимо и у свест свих Срба усадимо. Има, на нашу несрећу и срамоту, још колико, укључујући и данашњу власт, оних, који у „сарадњи" са Хашким трибуналом, који је само рад нас основан, виде решење за све оно што нам се као мач над главом наднело.
Стог и није чудо што се нигде, ни
вању и прослави двовековног јубилеја Првог српског устанка, који у данашњој нашој трагедији – кад нам са свих страна прети даље дробљење и нестајање, чак и у име некаквих европских демократских стандарда – треба да нас подсети и отрезни, да нас окупи и усмери ка јединственом циљу очувања Српства и Србије.
Стеван Сремац је рекао – независан Србин је на другој страни, а ја бих да додам и то, да је та „друга страна" увек боље организована и увек јединственија од нас, који смо остали на правој страни. Јер, међу нама увек има оних који би да буду »паметни", „дипломатични", „цивилизовани“, чак и у име неке уображене супериорности, која је тек друго име за страшљивост, те, како каже Хамлет; :
„Предузећа велика и смела
Отуда криво окрену свој ток,
И губе име дела..."
док је „друга страна" увек јединствена, увек знајући шта хоће и не преза ни од злочина, да то своје хте-
Немам намеру да Вам држим предавање, тек, помислите, имали народа који се са већом нехајношћу односи према својим светињама од нас; Има ли народа који има све оне установе које сам ословио на почетку овог писма, а које се исто тако нехајно односе према свем оном што може да окупи и охрабри своју сабраћу на путу сопственог очувања и спаса Другим речима, има ли народа са свим реченим националним установама, који још не зна, па чак и не мисли, о томе, да му се ваља припремити за обележавање дана који га је опет уписао у народе, који му је опет најавио слободу, који га је решио толиких страдања и сатирања> Утолико пре више, што све оно што га је нагнало да пре два века дигне своју голу мишицу и позове на свеопшти устанак, и данас га окружује и данас му прети истим, ако не и трајнијим погибељима. У том погледу, Павићево присећање на Хазаре, није само једна литерарна метафора и досетка! Напротив!
Ја Вас, стога, Господо, молим и
(0 проблему изговора
и писања речи
ве гласовне варијанте – алофоне. Јер, заправо, другачије и није могуће с обзиром на то да се при говору, услед акомодације фонема при међусобном додиру, производи небројено фонем-
ских варијаната (алофона),-а што је
последица тежње говорника да релативно лако, течно и брзо говори. А, кад је у питању једначење сугласника по звучности и писмено бележење тога једначења, ово правило важи само у оквиру појединачне речи, дочим се код сантхија оно у писању не примењује мада је у говору сасвим евидентно.
А сада бих се осврнуо на неке делове текста Д. Граочанкића. Најпре бих нешто рекао о оном делу у коме он каже, између осталог, мислећи на једначење сугласника по звучности, да „једно такво правило,... превиђајући у првом реду могућности човекових говорних органа, оцењује (1) да је неуједначен, неугођен и неугодан звук неких речи, односно њихових природних граматичких облика и изведеница, па налаже да се ствар уреди тако што ће се гласови који праве овај звучни неред уравнити, обезвучити, или пак 'дозвучити'". Тиме, по Д. Граочанкићу, слабимо „етимолошку логику" речи, па се тако, рецимо, како он наводи, може загубити и корен речи: СРП-
ПРЕВОД
Из самих недара – као на смрт осуђеник, Својом руком пишем:
Друже! Не тражи ме! Друга је мода! Мене чак ни старци не памте. Уснама недостижна! – Дуж временских вода
Жарко Симеуновић
СКИ И СРПКИЊА и довести их „чак у збуњујући, апсурдни и лажни однос са једном алатком (српом)". Истовремено, он се залаже да се и у писању чува у наведеним речима сугласник Б, оправдавајући то диференцираним приступом наведеном правилу као што је то учињено код неких речи у вези са консонантом Д кад се нађе испред СЛ! или са сугласником Ћ испред С.
И одмах да кажем, кад је у питању писање ових речи са сугласником Б, не видим никакве сметње за то под условом да се о томе правописци договоре. Међутим, ако сам добро схватио аутора текста, он се истовремено залаже да се и у говору поступи на исти начин, тј. да се ове две речи изговарају такође са сугласником Б а не са П, призивајући као аргумент „могућности човекових говорних органа".
Иако ми уистину, морам признати, није сасвим јасно на какве се „могућности човекових говорних органа" мисли, допустићу себи неке претпоставке у вези са тим. Ако је, наиме, аутор текста мислио да ми можемо изговорити два суседна консонанта неједнака по
И ЛЛАЧКЕ
·" Теби – кроз
српски и Српкиња
звучности без њиховог међусобног уједначавања, то је свакако могуће, али једино са извесном паузицом између њих – а онда нема ништа од лаког, течног и брзог говорења. Други начин којим би се могао сачувати консонант Б у наведеним речима – јесте да се озвуче фонеме С и К иза њега. Тако бисмо тада поменуте речи изговарали овако: СРБЗГИ и СРБГИЊА. Али, онда бисмо били на путу ремећења природе нашег језика кад је реч о једначењу сугласника по звучности. Управо, тада бисмо од правила, да опет подсетим, које каже да се први сугласник једначи по звучности према другоме установили обрнуто правило. односно, од регресивне асимилације сугласника по звучности добили бисмо прогресивну асимилацију – а то онда није у духу нашег језика, бар кад је о овом правилу реч. Овим бисмо у наш језик увели страно тело – на неки начин бисмо поанглизирали наш језик, јер, колико ми је познато, у енглеском језику се врши прогресивна асимилација сугласника по звучности (видети, нпр., изговор следећих речи: Гоофап, жогкед, Боокеа, Јооћеа и сл.).
Надаље, мутне су ми и следеће речи Д. Граочанкића: „... (И)зговор, физиологија говорног органа-као завршно и
РАДИОНИЦЕ
обележи свој устанак,
15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНР |
и задатка Ваших установа свесни да сте установе српског нарбда, који треба с чашћу и поносом да
» да будете
да, У овом те. шком часу, и та част и тај понос, бу
и подстрек до крика, за свесрпско окупљање, за очување свега онога што ће му ојачати снаге на спасавањ себе и својих корена, да би постојао у у будућности.
Амин!
Другим речима, што пре и одмах, успоставите Одборе од заслужних, способних и поштених Срба, који ће брзо и ефикасно, надокнадити оно што је у времену изгубљено, како нас прослава два столећа од Првог српског устанка не би затекла неспремне и немуште, утолико пре што ће да. нашња власт, и не само она, гледати да целу ствар минимизира, како се не би свет уплашио од повампиреног Српства.
Радите оно што је радила Француска, 1979, на дан два века своје Ре. волуције, али много нацноналније, већ и зато што она није била тако и толико национално угрожена, као што смо ми данас. ;
Ја рекох, али немир у души оста, јер све је у Вашој моћи...
С поштовањем
можда савршено решето, доноси коначну пресуду: регулише, ни готово увек, хтели ми то или не, постиже изговорни склад, чак и онда када индикације за њега у тексту нема". На шта се овим циља7 Да ли то значи да ми заџста наведене речи говоримо са сугласником Б, али их неприродно пишемо, без потребе, са консонантом 17 Да ли смо, заправо, у писању установили правило које нема никаквог ослонца у гбвору, те тиме, вештачки, без икакве потребе, компликујемо ствари7 Да ли то, у крајњем случају, значи да у нашем језику при говору не постоји регресивна асимилација консонанта по звучности, већ, супротно, прогресивна“
И на крају, како ја видим све ово, мислим да није проблем у ортографији. Две поменуте речи, па и све друге у којима имамо појаву два суседи у сника неједнака по звучности, можемо, како напред рекох, ако се правописци договоре, писати без регистровања једначења. Али нам остаје проблем са ортографијом. Наиме, поставља се питање шта ћемо са изговором ових речи ако хоћемо да говоримо са лакоћом, течношћу и брзо, и уз то очувамо природу нашег језика, бар када је овај феномен у питању. Надаље, после све-
|
га, не вдим у чему се овим језичким.
правилом врши „обездушивање најважнијих речи српског језика", Напротив, бојим се да би тога тек било ако бисмо изговор ових речи прилагодили духу, нашем језику стране, прогресивне асимилације сугласника по звучноСТИ, како, чини ми се, произлази из текста Д. Граочанкића.
Још ми је вечерас, тегобно – тужно –
Цео дан сам трагом сунца корачала –
Теби у сусрет – да бих се са тобом, После сто година састала,
Не кладим се, да нећеш бацити клетву
Моје руке пламте.
Као две луче, видим ти очи сада,
Светле ми у гробу – изнад ада –
Гледаш ону, чија рука паде на тло, Која је умрла пре година сто.
Са мном у руци – прегршт прашине –
Моји стихови! – видим: на ветру Ти,
Тражиш дом, у коме се родих – или – У коме ћу умрети.
Срећеш жене – које су живе, срећне, -
Поносна сам, како гледаш, слух речи лови:
– Скупина самозванки! Све мртве сте ви! Она једина живи!
36 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
година сто
Марина Цветајева
Служих јој у својству добровољца!
Све тајне знао, где беше прстење!
Грабљивице мртвих! То силно благо Украдено је од ње!
О, прстенова мојих сто! Ланци жила,
Кајем се! Први пут прекоревам себе,
Што сам их тако много разделила, – Не дочекавши тебе!
У магли гробница на другове моје: – Сви сте хвалили! Али нико не подари Хаљину пурпурне боје! Ко грамзив не беше — Не, ја сам грамзива! И да ме убијеш, – грамзивост нисам крила, Од свих сам редом писма изнуђивала, Да бих их ноћу љубила.
Да кажемг – Рећић С
О
у! Несталност – условност. ада си ми – најстраственији од гостију, тказаћеш бисерје свим љубавницама Због мене и мојих костију. |
август 1919
Препев с руског: Слободанка М. Антић