Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 37
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15.април 2003.
кулптор Едџагдо СћИпда Јиап!евш добитник је престизних светских награда и сврстава се у изабране представнике уметности друге половине ХХ века. Баскијац пореклом, преточио је своја питања и умовања о простору и материји у монументалне фигуре, уједно универзалне и аскетске, као што је и средина из које потиче. Био је нека врста синтезе филозофа и поете, човек од акције, али и човек дубоких размишљања. Започео је каријеру као голман Кеа! Зостедад-а, али га једна повреда заувек одваја од фудбала. Наставља студије архитектуре у Мадриду 1943, али их напушта четири године касније јер је имао проблема са правим углом: „Дражи ми је грчки угао, онај који прави човек са својом сенком: тај угао ми се чини много толерантнији"“, говорио је. Прву скулптуру „јтете агсаггате" (архаични јахач) реализује 1948, када почиње да ваја фигуре од великих гипсаних блокова, инспирисан грчком архаичном уметношћу. У каснијим радовима користи многобројне врсте материјала: ковано гвожђе, гранит, челик, дрво, бетон, земљу, алабастер, мермер, теракоту. Током целог свог живота и кроз читаво своје дело Ћиљида је истраживао човека и природу монументалности волумена, као и празнину, коју материјал може да формира, тврдећи да га материјали сами воде. „Када сам први пут ставио руку на земљу којом сам желео да радим, одједном сам слухом схватио. како ми говори да могу начинити своје дело од ње." Окружен рузалном средином са дугом традицијом рада на земљи, дубоко укорењеној, утемељеној у земљи, земља прерађена, трансформисана, неопажена. Земља, значи, не као нешто што је ван нас, него као корелација и циљ човекове активности, земља „очовечена“ у раду. Ћиљидина земља не припада нигде, она живи само у односима које нам представља скулптура: једна измишљена земља саме скулптуре. Скулптура оживљава нешто невиђено, које као да никада није постојало, превазилази границе. Поезија је у његовим делима много присутнија него што нам се-то, можда, на први поглед чини. Она представљају једно ланчано везивање личности која напредује, али се никад не мења. За Ћиљилда, тајна уметности је у „остваривању онога што се не зна, јер оно шшо на, већ је учињено. Онај који ради иштпо зна да ради, губи време." "аност је везана за оно што није учињено, што се још увек ствара. То је неиито што је изван тебе, што је ис-
пред тебе и мораш да га тражиш, ина-
че би се све време само понављао. Ја сам само човек који покушава да ради оно што не зна да ради" , говорио је. „Не верујем много у искуство. Мислим да је конзервативно. Верујем у опажање што је нешто сасвим друго. Искуство је кочница за многе ствари: жели све да има осигурано. Опажање је
„Џзо е! резо еп т15 езси газ рага гебејатте сопгта Мелмоп." (Користим тежину у мојим делима као побуну против Њутна)
рисканшније и прогресивније, делује дирекшно у садашњости, али је једном ногом у будућности. Искуство је нешто сасвим супротно: налазиш се у садашњосшти, али си једном ногом у прошлости." За разлику од искуства, многобројна пштања која може да ти постави једна скулшаура су нешшо врло позитивно, јер ше шерају да гледаш ствари на други начин. Цео мој рад је заснован на великој количини упитника, многа су питања која имам ја унутра. Оно што покреће и даје живош мом раду је све оно што знам да морам да знам, а не знам", изјавио је једном приликом „специјалиста у питањима", како је сам себе називао.
Жеља за експериментисањем често га је водила у мукотрпне и компликоване процесе у остваривању замишљеног дела. Очигледно га је увек више интересовало експериментисање него само искуство. Такође му је била дража спознаја од знања.
Многа су била питања на која Ћиљида покушава да нађе одговор. Време и простор, су били његова омиљена филозофска категорија и његова лична дефиниција укључује човека, који се креће у простору и самим тим остварује време које протиче између њега и скулптуре коју посматра, нешто као узрочно-последично постојање.
Као нека врста исконске инспирације, врло присутни у његовим делима су море и светлост. Уобичавао је да говори о светлости Атлантика као о мистичној, „црној“ светлости. „Прво сам се заљубио у белу светлост Грчке, али сам схватио да ми она не припада, тако сам се врашио мојим територијама и спознао нашу „црну свешлост" Атлантика.
Вођен идејама толеранције и мира био је бескомпромисно одан свом баскијском народу, али увек на страни дијалога, осуђујући насиље и тероризам. Последњих година у трагичној ескалацији терористичких напада Ћиљида је активно учествовао у свакодневном животу својих сународника и његов глас се готово свакодневно могао чути на радију. „Ова драма је оставила дубоког
УМЕТНОСТ КАО СЛОБОДА
Едуардо Ћиљида (Сан Себастијан, 1924-2002
)
Универзална уметност под „црном светлошћу“
Марија Васиљевић-Надина
„Ја сам од оних који мисле да сви потичемо однекуд. Да имамо корене на једном месту, али да наше руке треба да стигну до целог света и да нам важе идеје било које културе. ",
трага на мом раду и делу, и помогла ми је да видим колико волим и колико сам везан за своју земљу, али такође и да схватим да смо сви, без обзира на боју коже или порекло, браћа." „Ја сам од оних који мисле да сви потичемо однекуд. Да имамо корене на једном месту, али да наше руке треба да стигну до целог света и да нам важе идеје било које културе. Ја се у Баскији осећам на свом месту, као дрво које се налази на својој шеришорији, али са гранама отвореним према свету. Само покушавам да остшварим дело једног човека, моје дело, и пошто сам одавде, шо дело ће биши обојено једном црном свешлошћу, која је наша.“
ПОБУНА ПРОТИВ ГРАВИТАЦИЈЕ
Крајем 50-их година прошлог века, као последица константног експериментисања, Ћиљидине металне скулптуре су почеле све више да расту у висину; ове масивне примерке називао је „побуна против гравитације".
У исто време правио је и минијатуре од папира различитих форми које је уместо да их лепи, везивао једну за другу, тако да су висиле на концима и прекривале се, у некој врсти колажа, које је навизао „гравитације“. „Ако их залепиш“ , сматрао је" изгубићеш простор између папира."
Данас се његова дела налазе у најпознатијим уметничким колекцијама у свету, али је Немачка била прва која је разумела овог „универзалног баскијца" и која му је доделила највећи број награда. Иако инспирисан Гетеом, Бахом, немачком мистиком и романтичарима, није говорио немачки језик. „Али изгледа да га моја дела разумеју", примећивао је у шали. Био је један од 30 уметника који су осликали фрагменте берлинског зида и једна симболична скулптура знатних димензија (6 м висине и 90 т тежине) постављена је прошле године испред новог седишта Немачке владе. Састоји се од два гвоздена стуба на чијим крајевима се завијају шипке, као две ухваћене руке. Како је приликом откривања дела (за које је било потребно пар грађевинских дизалица) истакао немачки канце-
лар Герхард Шредер, дело Едуарда Ћиљиде има јединствену прилику да временом постане прави симбол уједињења две Немачке.
ЕРНАНИ (ХЕРНАНИ) – Забалага Ћилида је имао један сан. Желео је да пронађе простор где би могле да се одмарају његове скулптуре и где би људи могли да шетају између њих као
кроз шуму. Године 2000. његов сан се остварио отварањем музеја на отвореном простору „Ћиљида-Леку“, у близини Сан Себастијана, смештеног у једној типичној баскијској каменој кући из ХМТ века, по имену Забалага, која се издиже на централном делу поседа од 12 хектара.
На отварању је, осим шпанског краља Хуана Карлоса присуствовао и немачки председник Шредер, који је лично желео да ода признање у име своје земље цењеном уметнику.
То је нека друга врста музеја, једно уметничко дело само по себи, простор за слободан доживљај мира и спокоја, који нас води према оном најбољем у сваком од нас, проузрокујући неку врсту урањања у аутентичност.
Велике скулптуре разбацане по пољани, као феномени природе, су заправо манифестација вечног дијалога људског бића са околином. Скулптуре, различитих димензија и од разних материјала, представљају се посетиоцу као да су одувек биле ту, и у том сусрету са човеком добијају своју праву димензију, представљајући стелотворење умет-
ничке концепције Едуарда Ћиљиде. Иако је био у стању да замисли и оствари колосе тешке десетине тона, никада није изгубио из вида да је човек централна мера, дајући исту важност монументалним скулптурама огромних димензија као и минијатурама на којима у две линије сажима једну Бахову кантату. Волео је да каже: „Једна линија може да спаја, једна линија може да раздваја цео свет. Цршање је предивно и застрашујуће.“ (Соп ипа Шта е! типао хе ипе, соп ипа Шта е! типао хе атлае. :ђијаг ез ћеттохо у ттетепао.)
Одласком овог великог уметника, након дуже болести, августа 2002, затвара се једно универзално дело у историји модерне скулптуре. Нису недостајале почасти из целог света, на помену овог великог-малог човека, који је увек тврдио да он само жели да ради оно што не зна да ради.
Дело и награде: Већ препознатљиве форме Едуарда Ћиљиде данас се могу видети на монументалним делима која красе паркове институција и музеја широм света. „Ретез аде! угепло" (чешљеви ветра), можда најпознатије дело широј публици, смештено је у заливу његовог Сан Себастијана, на хриди избоченој у окружење узбурканог мора. Изван Шпаније, Ћиљидине скулптуре се могу видети у музејима модерне уметности у Хјустону и Метрополитен у Њу Јорку, испред ОМЕ5СО-а у Паризу, Националне галерије и седишта владе у Берлину, у Ватикану, Техерану, Хелсинкију, итд. Добитник је награде Отап Ргеппо де Езешига на Бијеналу у Венецији (1958), номинован је за академика Коуа! Асадету ог Апз у Лондону (1983) и исте године добија Рпх Мапопа! дез Веаих Ап5 рошг Ја Зешриге у Француској. 1980. излаже у музеју Оигаепћет у Њу Јорку и у Страсбургу му додељују Ргепио Еџгора. Свој опус затвориће изложбом у ФСпгвепћејт музеју у Билбау 1999-те и отварањем музеја „Ћиљида-Леку" 2000те год.
„Сџапо та5 дгапде ез е! езрасјо, таз редџећоз зотоз; у рог капјо таз !дџајев." (Што је већи простор, то смо ми мањи и утолико више једнаки)
СЛОБОДА КАО ПОЛИТИКА
роцес приватизације – који
је до сада испунио квоту
продаје 167 предузећа и тиме држава инкасирала 292 милиона евра – у свом инерцијском походу прети да пређе границу концентрације позитивних промена.
Граница приватизације не сме да пређе у фазу разбаштињења народа, односно распродаје природних и националних добара. Зато је недопустива одлука да се Власинско језеро, са блиском околином Власинске регије, процени кроз вредност инвестиције од 770 милиона евра.
Нико нормалан у свету не распродаје природне ресурсе. То значи да нити и једна влада или аген-
Ко отуђује Власину 2
ција за приватизацију или експертска група нема права да отуђује природне ресурсе као наслеђена добра.
Лажна еколошка обланда по којој је „Власина“ пројекат вредан инвестиције од 770 милиона евра не може да замаже очи, јер нико на свету неће да спонзорише са 770 милиона евра српску, еколошки уређену, животну средину.
Очито је да је посреди план распродаје природних добара и да неко, свесно или несвесно у Влади
Србије прави грешке у спровођењу приватизације.
Да ли је распродаја „Власине“ последица показаног стручног непунолетства Владе Србије (немачки стручњаци раде на нашим ката-
"старским књигама и тај посао је
орочен на 10 година); Или је то, можда, последица наопако постављене правне државе (пошто амерички ЕВ/ и немачка ВКА – ВипаАезкт типајате отварају своје канцеларије у Београду) показаће избори које ни садашња влада неће моћи да избегне!
Удружење интелектуалаца из Ниша „Српска национална свест" најенергичније протестује против оваквог односа Владе Србије према добрима од националног приоритета и аљкавог односа према виталним институцијама система.
На исти начин Удружење оцењује да је процес приватизације код нас попримио патолошке карактеристике и да је изгубио сваки компас у жељи да на што је могуће бржи начин обезбеди држави прилив финансијских средстава. У конкретном _ случају распродаје
Власине последњу реч ће имати народ овога краја, а не владини „експерти". Удружење „Српска национална свест", које је процес приватизације прихватило као економски оправдано опредељење, не може да се сагласи са приватизацијом која разбаштињује сопствени народ – нити може да прихвати да стране службе уређују институције од виталног значаја за један народ.
Ниш, 3. фебруар 2003.
Удружење интелектуалаца „Српска национална свест"
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 37