Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 21

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

март 2011.

"Кругом двојке", графике, Галерија „Феникс“, фебруар 2011.

а Михајловића је све вредно

сликања, цртања, односно-бе-

лежења једног вида једног мотива. Тако настаје предлог за историју, за грађу о животу појединости. Рекло би се, у времену фотографије, такмичење са техником. Али, није у томе проблем. Јесте да се као мотив појављује један објект са свим својим елементима који га чине, но, он је сагледан са посебне стране:оне која допушта измене и допуне, како би се то правничким језиком каза"лог Феномен Михајловића је у богатом коришћењу фантастике. За Гогоља је говорено да је његова машта уствари сновиђење, да је способност да у свему види невидљиво уствари нека врста болести. Код Михајловића је све подређено игри, неочекиваним досеткама које омогућавају јединично сагледавање нечега што је „опште“. Давно, пре тридесетак година тема му је била Кошава и њен учинак. Тада смо у галерији „Графички колектив видели један расклаћени ветром Београд:са свих страна се ковитлаци баве зградама,

њу а 2» Је > ЈИ“

но ЈЕ >

али и људима-настаје нереална атмосфера и тиме сама природа. Београдму је послужио још једном:тема је била Железничка станица са чудом које се зове путовање возом. У тој серији је сачувао бајковити дух и дао особине митског постојања. Све је било у том циклусу подређено чудоређу - и вагони, путници, шине као и сама зграда са околним улицама. Још једном је Михајловић посегао за нематеријалним:циклус светлости и сенке манастира Жича су биле тема једне несвакидашње реалности. Заправо, реалности која се наслућује и постоји у магновењу, једном брзом протоку времена и стварности. Магијска тајна која је спајала црвенкасте сенке и жућкасту светлост, обрисе зидова и лелујавих појава калуђерица је у ствари, била тема циклуса. Сличну атмосферу је тражио и у Хиландару, који му је у неколико наврата био тема. И змајеви који се витлају по ваздуху Љубљане - такође могу да буду тема. И били су! Пре више од годину дана, у галерији СУЛУЈ-а, изложио је графике и цртеже Париза који се са Сене разгледа ноћу! Изложба се звала „Вагеацх тлоцсће“. Игра коју је наметнуо живот и туристички гег јаки рефлектори са брода осветљавају различите знаменитости, а око рефлектора се сакупљају облаци инсеката-отуда и назив „манифестације“. Михајловић воли да се игра и да преиначава реално полазиште.

Братислав Љубишић

Кренуо је од констатације: „(...) Да би се у вожњи у круг знало где се један крут завршава и други почиње, на кружној путањи мора да постоји макар имагинарна полазна тачка. Ствар договора, као и време и простор“. То су речи које је написала Споменка Крајчевић у путописној књизи „Кругом двојке“ која је графичару послужила као инспирација за серију од 24. графика реализованих у дубокој штампи и у боји. Дакле, игра и Вељко Михајловић. И сада смо, као и много пута раније, увучени у игру која је реална и зачуђујућа. Јесте да се фотографије појединих детаља зграда, објеката и архитектонских целина појављују у својем објективном постојању, али сведене на детаљ, делују као непостојеће, измишљене. Црвени трамвај је ту као нека врста змаја који ће за који часак нестати. Ипак, у свих 24 призора он је доминантан и одређује степен драматике. И овде

Вељко Михајловић: Круг двојком

је уметник употребио игру светлости и сенки, силуете пролазника, птица и фасада зградазсве је то истовремено и део сећања, па и маште, сливајући се у импресију која доказује да без обзира на сву моћ објективно нацртаног-ви се бавите сном! Сан се креће шинама, смештен је у црвени трамвај и дижући буку, нестаје, пролази.

Књижевници су тек од Симе Матавуља почели да се баве Београдом. Он је дошао у Београд и одмах осетио његову интригантност. Њоме, том чаролијом, бавила су се још два дођоша-Милутин Ускоковић и Борисав Станковић. Тако је Београд почео да постоји у књижевности. Ликовни уметници су га чешће узимали у „разматрање. Ово је још један прилог који не иде путем улепшавања или, што је чест случај, да открива његову ружну страну. Ово је случај који подсећа да без обзира на свакодневност и учесталост, много тога остаје непримећено, непостојеће и неуочено. Лепота пролазности и ненеметљивост свакодневице - то је оно чиме се Вељко Михајловић бави. Узгред, ове графике су и део књиге-која се зове као и изложба: Кругом двојке“, аутора Споменке Крајчиновић у издању „Плато-а“. И она се, као и Михајловић у књизи трудила да остави племенити траг сусретања у трамвају и по улицама којима се он креће. Али, то је прича за себе-истина, врло интересантна. онцем прошле године из

Случај Вељко Михајловић | је изашла публи-

кација – монографија Десе Керечки Мустур. Истакнута умет-

Деса Керечки

Засадила је цвеће на патосу На зидовима и таваници Своје собе у облацима

Око слепоочница јој лете лептири

У свечаном поретку

Девојачких сазвежђа

Нагиње се над сто Из чије средине избија Извор живе воде

Лепо види на дну извора Свих седам небеса

Бори се са цвећем око себе Да јој сву плавет Из извора не испије

Бели инорог пред њом клечи И љуби јој руке Орошене свежим бојама

У помоћ јој дотрчао Из моје шумовите песме

Васко Попа

ница је сама била инспирација многим другим уметницима. Монографија осветљава само делимично ликовни опус Десин и онога што је о Деси Керечки написано. Деса Керечки је рођена у Батајници 1936. Њена породица, како ауторка наводи, потиче из Украјине, града Ужгорода на реци Орљави. Из Украјине Керечки су дошли на Косово у дванаестом веку. Цар Душан их је ангажовао као добре ратнике, а потомкиња Деса је словенску душу и

душевност положила на платна

Пола века стваралаштва Десе Керечки Мустур

сликајући бајколике призоре, ликове и пејсаже. Академију ликовних уметности завршила је 1962. у класи професора Недељка Гвозденовића у Београду. Члан је УЛУСА и ЛАДЕ.

Господарица „чудесног света

сна и јаве“ стекла је међународ-

ну славу. Осим што педантним радом и сложеним техникама године исликава на платна, бави се и илустровањем књига. Илустровала је књиге не само за домаће тржиште већ и за много бројнија – руско и кинеско. О поетичности њених илустрација задуго су се испредале бајке попут оних које је заоденула у своје ликовно рухо. Гроздана Олујић, на пример, није могла а да се не осврне на сноликост Десиних дела у есеју „Девојке у цветном космосу“.

Није нимало чудно што сликарка, ванредне ликовне културе, самосвојна и загледана подједна-

ко у српску византију и у народно стваралаштво, како је истакао Тиодор Росић, књижевник, поезијом својих мотива и колора изазива признања пре свега људи од пера. Нежност чудесног света пролећа, цвећа, оптимизма, у који уметница одводи, задивила је америчког песника Пола Енгла који је тврдио да је такву интензивну лепоту видео само на платнима мајстора ренесансе.

Овакав дух Десе Керечки Мустур распростро се у многим приватним колекцијама. Универзал-

Горан Стојановић

У Бресту једног сунца

Пуно јутра у Бресту сунца Песма на врху језика Нема кише ни Барбаре Пао сам из кревета

И отрчао на пут где мала зора Станује

Пуно

Сунца у Бресту јутра Сећање ме претиче Светлост се о поглед веша Дан се са сунцем надмеће

Стари кажу:

Месецима није било тако... Помало ме страх да било куда одем У мислима ми чудна чуда станују У Бресту једног сунца

Јутру лако ]

Оно пролази...

Размењујем свежину погледа

Са даљинама

Ипак, нека мала зима је

И Ел - за

Сваком руком држи

Неједнаки крај тренутака

ност лепог додирнула је тако и Италијане, Шпанце, Французе, Грке, Немце, Американце...

Сликарски космос Деса Керечки је 29 пута самостално изложила домаћој јавности и 15 пута у колективном ангажману. Може се подичити и са још пет међународних изложби и добијеним звањем истакнуте уметнице.

У монографији су о Десином сликарском опусу „проговорили“ Гроздана Олујић, Владимир Богдановић, Рајко Мамузић, М. Кандић, Стеван Пешић, Милун Митровић, Тиодор Росић, Пол Енгл, Срета Бошњак, др Драгутин Гута Тошић...

На почетку и на крају монографије као рам достојан Десиних слика стоје запис Васка Попе о „Мајци Цвећа“ и Попина песма у част Десе Керечки.

„Стваралачко истраживање“

„цветног плавог света“ даје „пре-

деле најнежнијих прелива и пева „химну животу“, сликајући „Високу кулу усред поља, док „Недремано око“ Десе Керечки Мустур се „Загледа у Византију“ као „слику празничног простора лепоте“ и множе се тако „слике насликане у сну“, слике од снова, стилова, симбола...“

Материјалност слика Десе Керечки Мустур није ни у каквом сродству са материјалном структуром света. Ванвременски осећај подарила је својим рукописом ауторка вођена сликама запретеним у прапамћењу пагански се радујући и налазећи хришћански мир истовремено у пастелним тоновима лишеним тамнина и јаких контраста.

Цео космос успела је „Мајка Цвећа“ да смести кичицом у налик мозаицима осликане небеске свадбе, прозирне велове, шкољке, плодове годишњих доба и оствари поетски монолог у празничном простору лепоте, мира и хармоније.

Више од пола века стварања Десе Керечки Мустур је тако обележено обимом скромном књигом, али садржајем вредном.

Светлана Мићуновић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 21