Народна скупштина

СТРАНА 196

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

Чл. 71. Ми ћемо о томо проговорити више кад будемо говорили о првој тачди тужбе, јер тамо је место томе. Ну ире но што иређемо на то. морамо одсудно одбитп ону фразу, као да је „Авакумовић са друговима намерно и систсматски газпо Устав и законе. Та фраза колнко је сједне стране без факата, толико с друге стране и чини неиравду нашој прошлооти и оној намери, са којом смо примили државну управу 9 августа 1892 године. Ми нисмо тада дошлн да газимо Устав и законе, већ само са уверсњем, дајеОгаџбини била иотребна наша служба и с гоговошћу да јој се одужимо часно и савесно. То јасно показује наш програм, који је печатан у званичним новинама од 22 Августа 1892 год. Бр. 184 исте годпне. Ми и данас с поносом гледамо на тај наш програм, уверенн да бп се његовим нзвршењем оду жили земљи, у којој смо се родили п која нас је одгајила. А што су прилике и околностн донеле, те смо, у сред нашег рада на остварењу тог програма спречен да извршењем тога нрограма заслужимо признање Отаџбине, — то ће историја ценити праведно; н ми, будите уверенн, немамо узрока зеисти од суда псторпје, како о том нашем програму тако н у ошпте о нашој радњи, којој је крајња мета била: слава и величпна Србије. Цосле ове онште напомене да пређемо на иоједпне тачке тужбе. I Првп је нредмет тужбе што лнберални кабинет није сазвао Скупштпну 1 Новембра. У томе тужба хоће да нађе по вреду чл. 71 и 102 Устава, То је у првоме реду један неистинпт факт. па онда наравно и нетачан закључак. На нротив ми смо Скупштину сазвали за 1 Новембар 1892 год. То тврди указ од 1 Окгомбра 1892. Ибр. 15395. А што смо сазвану Скупшину указом од 25 Октобра 1892 год. за 28 Децембар исте године одложплп, то .је урађено на основу члана 54 Устава. Тако су исго радили у једној прилици п радикални министрп, јер и они су је указом од 2 Октобра 1891 год. били сазвали за 1 Новембар иа оложилп указом од 25 Октобра 1891 год. за 28 Децембар 1891 г. Као што видите датуми одлагања елучајно су исти. Да није било смртн трећег намесника, никоме, на ни тужноцима, не бн надало на ум, да оспоравају круни нраво одлагања и распуста Скушитине, које се изреком епомиње у чл. 54 нашег Устава. Међу тим употреби тог чл. 54 Устава, није ништа сметала та околност, што је смрт трећега намесника изазвала нотребу новога избора на његово место. Тужба нетачно тврди, да се тај „избор трећег намесника" имао извршити најдаље до 1 новембра 1892 год. Кад би било такве изречне одредбе Устава, на бисмо ми радили противно, онда би тужбн било места. Ну такве одредбе нема нигде у нашем Уставу. Тужба то тврдн само на основу произвољног тумачења чланова 71 и 102 Устава. И да би како тако оправдала то своје тумачење, тужба нада у две ногрешке. Она у првом реду, изопачава чл. 71 Усгава. Она у другом реду ништи важност чл. 54 Устава, тврдећи као да два намеснпка нису могла Скупштину одложитм ни распустпти, Ну да ли је избор трећега намесника морао бити 1 новембра, или се то могло извршити и доцпије, онег по Уставу зависи од правилног разумевања чланова 71, 54 м 102 Устава. Тужба тпрди, да је смрћу трвћета намеснива у Србији настало „абнормално стање", да остала дпа намссннка нису имала II) ну Краљевску власт, и да се нису могли „користити сннма ирерогатинима круне", иа нараппо ни Скунштину одложити и расиустити. Ко не води рачуна о својим изрекама, тај сме то рећи. Иу, ко смо да изађе пред критику истине, тај се никад не би усудио да то пскаже а још мање иотнише.

Ако би се у теорији уставности можда још и могло замислиги да има некаквог „крњег" намесништва, које не бп имало све прерогативе Краљевске власти, по нашем Уставу није тако. Кад се хоће наша одговорност, оиа мора да има свој ослонац само у нашем Уставу, а не у каквој уображеној теорнјн о „крњем" намеснншгву, о непогпуиој Краљевсвиј властп. Тужба, истина, тражи тај ослонац на чл 71 Усгава, ну она то чини савршено погрешно. Што је у друго.м ставу, иа случај одсуства трећег намесника употребљена реч „пуноважно" огнрављати; а што .је у ирвом сгаву па случај смрти једног намесиика, нзостављена реч „пуноважно" већ речено само „отправљати", тужба из тога изводи као да два намесннка на случај смртн трећег немају пуну Краљевску власт. Ну К0.1ИК0 је 10 погрешпо лако је доказагн. И да се зауставпио на самим одредбама та два става чл, 71 Устава, на је погрешка тужбе очигледиа. То ћемо ураднтн ако нотражимо узрок, зашто је у овом другом ставу упогребљена реч „нуноважно", док је нема у ирвом ставу. У оном другом случају жив је трећи намесник, и он даје другој дво.јици намеснива ппсмено да раде за њега. То јенекаврста нуномоћства. За то је ту упогребљена реч „иуиоважно". Праваици ће знати да је и ио грађанском закону и но грађанском иостунку правннчки израз да пуномоћник „нуноважно" може радити за властодавца. То што је други став нека врста пу номоћства, ириродно је да је тамо употребљена реч „пуноважно". А оиет баш зато, правницн ће разумети н зашто у црвом одељку чл. 71 Устава нема оне речи „пуноважно". Мртав човек не може ннког опуномоћити нн пуноважно нн делимично. То је изазвало ону разлику у нзразима између става I и II чл. 71 Устава. Ну међу тим п сам тај члан 71 нма јасну одредбу да ће и у нрвом случају смртн једног намеснпка, друга два намес ника радитн иуноважно. То се види из треКег одељка тог истог члана. Ту се вели : „у свакој од ових прилика обнародоваће се одмах узрок, са ког ће гамо два памесннка одправљатн „власт Краљевску". Кад Устав овако јасно вели, да ће и у случају смрги трећег намесника (одељак 1 чл. 71) друга двојица отправљатп власт краљевску, онда да ли је она „пуна", илп је „крња", као шго би тужба хтела да престави ? Можда бн по некаквој теорији ове иоследње још и могло бити-; но по нашем Уставу није тако. Наш Устав, говорећи у чл 62—75 о разнпм врстама намесништва, набраја све послове. које они по Уставу имају да раде. То је „пуна" власт краљевска ио Уставу. А међу тпм у истом нашем Уставу нема нигде ни једне врсте о каквом ограннчењу намесничке Краљевске власти, кад би једаи умро. Устав не познаје п иеку врсту „крње" Краљевске власти и иамесника. Незнамо, да ли је тужба нреко тог трећег одељка чл. 71 Устава, којц је меродаван у овом случају, прешла намерно или случајно. Ну знамо, да је сваком озбиљном и нецристрасиом човеку јасно, да целина чл. 71 Устава одређује, да два намесника имају пуну краљевску власт и онда кад трећи умре, као и да наш Устав не зна ни за какво ограничење краљевске власти ни у случају смрти трећег намесника. Тако су разумели тај чл. 71 Устава и два намесника. Они су, после смрти њихова друга Иротића, обзнанили у званичним новииама, баш на основу тога члана 91 Устава да ће „иуиоважио" отправљати државне нослове самн до избора трећег намеспика. Радикалии министри оног доба били су сагласни с тим гледшптем, да заостала два намесника имадоше пуну краљевску власт. Они су то показали нрема потнисима оног акта два намесника, у коме се вели, да ће „нуноважно" радиги. Они су норед тога радили са н»има све државне нослове, иа онда нису изјављивали да два намесника не могу да раде нуноважно. И по Уставу, дакле, и самим радом радикалних министара и првака ван сумње је, да су два намесника, после смрги Протића, имали нуну враљевску власт.