Народна скупштина

28 САСТАНАК, - 5 ЈУЛА

СТРАНА 231

слим није иотребно доказивати, да се ни у науди ни у практиди не ирпзваје. Међу тим истрага ћо ноказати, да има чак и кондопта не Симе Павловић него Стојана Рибарца. Госиодо, кад у таквим деиешама сгоји да је један министар уиутрагањих дела захтевао од једног члана Државног Савета, од једног председвика Главног Бирачког Одбора, који је позван да буде бодар посматрач, да буде истинит чувар хиљаде бирачанзједнога округа; кад један министар унутрашљих дела, једиом државном саветнику, председнпку једног тако велпког уставиог тела, пошље депегау, да он гледа, ако нема нп једног посланика за њих (либерале), да селзбори понигате, — онда ја не знам. како друкче да каравтеришем овај поступак Рибарчев, него као један прост злочин. (Чује се: таво је.) Овде није место да се о томе говори, али ја исто тако не бих могао друкчије карактерисати и поступак Живана Жпвановића, који норед свега овог и данас ћути и седи у Државном Савету, већ као једно дело најнеморалније, најзлочиначније врсте. .(Чује се: тако је). Ни по Уставу нп по законима, министар унутрашњих дела апсолутно ннкако нема права да се меша у рад бирачких одбора у опште. То је искључиво право Скунштине, и она мора да га чува за себе, ако неће да се изиграју сва љепа права, а ја мислим да то Скупгатина неће допустити. У опшге цео одговор министра уиутр. дела на ову тачку био је врло слаб, и ја не бих имао потребе да се вигае на њему задржавам. Долазимо на тачку последњу, на тачку XI оптужбе, у којој је изложено оно, што је опгужени минпстар унутрагањих дела г. Рибарац радио пред састаиак саме Скушптине, оно, гато је рађено у њој овде на ово« месту, и иајпосле у којој се говори о указу, којим су оптужени г. г. министри отворили седнице Народне Скушптине, погато су п премапотписали. И Устав и изборни закон већ по самој природи стварп заштитили су цео изборни систем од сваког мегаања административних власти, и оставили су да о томе као о једном битном уставном праву, као о једном од најсуштаственијих права решава једпно и искључиво сама Скупштина. Према томе министар упутр. дела то никако није могао регаавати, и он је имао да се уздржава од сваког мешања у те послове, и да пусти да се учини овде у овом дому онако, како то по Усгаву и закону треба да буде. То, — ја не треба сад да напомињем овде — није учињено, и ја мислпм да никога нема овде који ће моћи за такву радњу правдати оптуженог минпстра унутрашњих дела. За тим долази, госнодо, ствар конституисања Скупштине и најпосле долазп њено отварање указом. Ја сам у почетку свог говора у уводу нагласио, да ни Народпа Скупштина ни Круна нису одговорни нп за један акт, који једна или друга нотппше, али да бп био један апсурд оставити да никога не буде, који ће за такав акт одговарати. Тај фактор, који има да одговара по уставним начелима за све у чему он суделује, што иремапотпигае, тај фактор — то је влада, то је кабинет. Јасно је, да Скупштпна, која се конституисала овде 29 марта, вије била потпуна. То данас овде апсолутно нико неће тврдити, и ако је оптужени г. Рибарац трудпо се да извеспим компдиментнма задобије за се симпатије са извесне стране ; то нико неће тврдпти, јер не велпм с тога, гато је раније дата изјава, него гато верујем у уставне појмове и у убеђеност господе, која ће имати о томе да говоре. Господо, ако би се допустило да се влада изговара тиме, како је ова премапотписала указ и отворила Скушитину као једно суверено тело, без обзира на то, да ли је та Скуиштина доиста конституисана у уставном смислу, овда вишта не стоји на путу и такој могућности, да се једнога дана скупе у овоме дому њих 50—60 људи и да кажу: ми смо Скупгатина, и да позову једну владу, коју би саставшш Авакумовић и други, и да кажу: дођите и отворите нас овде ; и према онакој одбрани г. Авакумовића и другова, они не би могли да нађу никаквог излаза из те дилеме, већ или да отворе такву Скупгатину, или да порекну оно, што су навели у својој одбрави. Ја мислим, да као правнпци они би морали порећи то, да се не налазе у оптуженом положају. Према томе, премапотпис оптужених ми-

нистара такође је једно незаконито и неуставно дело, и у и!вештају самог ондашњег верпфшицпоног одбора ваћи ће се јога материјала. Истражни одбор, кјд то буде проучавао, он ће ,још доказа и аргумената изнети за ово. Госиодо, ја ћу да завршнм. Ја се надам, да сам поред све јеткости, поред све узбуђеиости, поред све горчине мојих грађанских, мојих посланичвих осећања могао бити и у оптужби самој са својим друговима и овде пред вама погиуно објективан у оцени онога, чиме се ми сад бавимо. Ја, госнодо, мислим да то могу тврдити и онда, кад су се овде противу мене пзносиле у дискусију ствари, које са мном лично пису имале никакве везе, уноспле нпскости онаао инфамне природе. Ја нећу да се користим својим прдвом п да одговарам г. мннистру унутр. дела, који је мпслио да ће бити врло духовпт, кад је казао, да кад би била буна, да би ја сигурпо бпо последњп, који би се нашао на барпкад >ма нећу да нагађам како би то можда било, нећу да кажеч да бп то његово тврђење било пеоправдано, али би можда и го бнло оправданије него да бегам преко плота (одобравање п сме.јање). Ја то нећу да чпнпм, јер сматрам да озбпљно:т посла, којпм се бавпмо, и достојанство овога дома, у коме смо не допушта такве разговоре и нагађање, и ја са овим закључујем свој говор (одобравање; чује се: живео). Драгутин Дедииац — Код овог деног убедљивог и разложног говора иоштованог посланика др. Весиића, мени је врло мало остало да кажеи о самој ствари, али узимајући реч у оптужби бив. минпстара пз либералне партије, ја налазим да ми је дужност да и ја узмем реч у овој дебати, да ми је дужност и морална као посланика и као нравника п као судије, да говорим о овоме и иаиослетку да искупим обећања, која сам при поласку из округа дао својим бирачима, те да о овом предмегу пред Народпич Преставнигатвом говорим. Има пуно разлога, који би гласили да је моја дужиост о овоме да говорим, анарочито и.иа једаи веома јак разлог, који ме повреће, господо, да узмем реч у овом дому приликом ове дебаге. Једно извесно време на неколчко дана пред оптужбу опази.ш смо како је опозициона штампа трубила непрестано да те оптужбе неће ни бити, да Народно Преставнпштво чак нема ни права ни смелостп ни куражи да ту онтужбу изнесе, на су и даље терали, да су чак и стране силе прек> својих носланика насгале код надлежних да се то сузбије и спречв. Чак су та господа говорила да је данашња влада била за то да се оптужба не извоси, но у колико је мени познато и у колико сам долазио у могућности да то сазнам, ја смем да кажем да од свега тога нема нпшта, него да су госнода из бојазнп, гаго ће таква оптужба бити изнесена, то трубилп ге да су.збију мигаљење народних посланика да у последњим тренуцима од оптужбе одустану. Поред овога, господо, они су изпосилп и то, да ова оптужба не нотиче из тнх разлога, господо што су онн чинплп недела и безакоња и што су они то заслужили, што су онн кривци, него да је то паргпзааска освета, да је то акт мржње. Ја као народаи посланнк не могу да мис.шм да има икога међу нама, који би то нокушао само за то што лично поједине чланове Авакумовићевог кабнвета мрзи. Нема тога, господо, као што сам вндео из оптужбе п из говора Др. Весвића, него постоје дела, за која се кабпнет Авакумовпћа оптужује, те према томе, господо, п ако саи мало пре казао, да ми је врло мало остало после овако разложног, псцрЈНог и убедљивог говора г. Весннћа, да докажем. да ово није учињено нз нартизанске освете нлп лнчне иржње, или да се овим хоће да се унишги лпберална странка, нсго то се чпни за то, да се да правди задовољења, да се један пуг освешта начело, да у овој земљи пма Устава, кога морамо поштовати и закона коме се морамо нокоравати свн на макар ко то био (одобравање), јер, господо, није мала ствар што се каже у првој тачки онтужбе п г. Веснпћевог говора, није мала сгвар да по смрги пок. ђенерала Протнћа бив. намесника није учнњено опо, гато бн требало да се учнни. Да је бившп кабннет г. Пашића водно рачуна о томе, сведочи то, што је од доба од кад је умро Протић, ои непрестано наваљпвао код остала два Краљевска Намесниаа, да се сизове Скупштина у