Нова искра

СГРАН А 220. н 0 В А Позваше матер и сестре, али што су оне исказале, није било од значаја. Сестре су гледале у наоколо радознало, готово дрско. Мати је плакала, када је морала да исприча тренутак буђења. Павле осети понос и срећу, што није издао Јелиоавету. Гледао је смешећи се преда се и радовао се своме јунаштву. Али када прозваше сведоке да се закуну и када јо вал,ало да подигне руку, учини му се као да о љој виси син>и терет, као да му тихи, жалосни глас шапће на ухо: „Не закуни се." И он се закле. Када седе на место, рече глас поново : „Да ниси учинио кривоклетство ?" — И преко воље подиже главу. Тада му би као да пролете поред љега сива сенка и као да додирну тихим дахом љегово чело. Упорно набра обрве. „Па батп да си се лажно заклео, зар то није било ради љо ?" За тренутак испуни му душу дивл>а радост при тој помисли, али већ мало после стиште му тешки притисак прса и стеже му се грло, завезаше му се ругсе и ноге, и чисто осети, да се више пеће моћи ма !)и. Он чу једначите гласове говорника који почеше своје одбране, али их није слушао. — Само се једпом трже, гсада јс бранилац са свежљем кључева показао иа њсга и својим танким, пискавим гласом викнуо по дворници: „А овај сведотс овде, господо поротници, гсоји се ноћу на одвећ тајанствени начин шуља по туђим вртовима и тражи свакојаке психолошки извештачене изговоре, да сакрије нежне побуде својих ноКних пустоловина, смете ли му ноклонити вере, када тврди да је намах видео сенке које се појављују и ишчезавају, — сенке, које, благо речено, могу постати само у љеговој одвећ загрејаној глави ? — Шта је тражио у врту, господо поротници ? Оставл.ам Вашем оштроумљу и Вашем животном исгсуству, да сами одговорите на то питаље, а што се тиче сведотса, љегбва је ствар да помири своју заклеткву и своју савест." Тада се сасвим скруши.. . Поротници изрскоше своје „гсрив." Михаило Раудсуз би осуђен на пет година робије. У истом тренутку, у гсомс председник објави пресуду судсгсу, разлеже се подругљив смех по дворпици. Био је из МајерхсФерових уста. Он се иснравио у столици и пружи згрчене руке на Дугласа, као да хоКе да га ухвати за гушу. Када га изнеше, викао је непрекидно : „Мале паликуће вешају, велике пуштају." Непријатно се разлегаше смех овога немоћнога човека кроз простране ходнике. — — —

(настдвиће ск)

Рим, 1900.

СВЕТА ГОДИНА - (1'АННО 8АNТ0) ЕХраги Ј1. {^ад би било истина да човек треба само да осети да му крв брже струји, да му се око засветли, да су усне нестрпл.иве, као цура која хоће да игра; кад би било истина да само то треба осетити па да се може слободно другоме причати о својим утисцима, онда би требало да си ти одавна већ добио моје писмо. Срце ми је не једном брже закуцало, око ми је не једном било светлије но обично, усие су ми врло често тражиле коме да кажу све оно што сам осетио. Ах! Бити у Риму, видети све, чути све, а не осетити жељу да и другоме кажеш све то, није мо-

И С К I* А П1>0Ј 1. — =============—. . гуКе чагс и кад ниси жена. То тако исто човек мора да расипа као што сад Леон XIII. раскошно даје индулгеиције својим верпима. Где год се окренеш: био у Пантеону или Петровој Цркви; био у Колосуму или Ватикану; гледао музеје са грчком културом или модерне галерије: свуда Кеш осетити толико да би ти било врло мало простора кад би хтео све то за себе задржати. Па ипак, ипагс нисам смео ништа да ти пишем ! СетиКаш се и сам зашто. Зато што кад чујеш ово име; кад год се помену писма из Рима, ти се сеКаш онога што најрадије, најчешКе читаш, сеКаш се Чика Љубиних писама. Куд бих смео, дакле, ја да ти пишем о Риму? Кад год сам, на твоје тражеље, помислио на то да ти се одавде јавим, увек ми је излазило пред очи како ти, добивши моје писмо, равнодупшо бацаш моје чисто дворски исписане листове и опет дохваћаш — по који већ пут! — оне пожутеле листове, нама обојима врло познате: Нисма Љ. Ненадовића. Па и сад, пи сад се пе бих усудио да ти се јавим да у Чика Љубиним писмима има овога о чему ћу ти ја писати; чатс ни сада пе верујем да нећеш пре узети љега но ово чиме те ја иЈнснађујем. Од почетгса овога вегса до данас католичгса црква имала је само један овако важан моменат, само једпу прилику да покаже гсолика јој јс моћ, колигси утицај на своје верне. У овом веку само 1Н25. год. и сад папе су отвориле Свету Годину и позвале католигсе да се гсористе даровима гсоје им Црква даје. Имаш ли грехова, малих или велигсих, физичгсих или моралних, имаш ли умрлих рођагса гсоји су грешпли и страдају у пургаторијуму — похитај овамо да за све то нађеш помоћи. Испуни оно што се од тебе тражи — а то је тако мало - и искупио си све тнто хоћетп. Нема тога греха, било речју или делом учињеног, које ти Црква неће опростити, само до!)и, за време Свете Године, у Рим као пелегрип. Поред осталих, неизбројних индулгенција, католицизам се постарао гсод Бога и за ову највећу индулгенцију, индулгенцију Свете Године, Јубилеја. Тужни папа Бопифације VIII. у време свога срећног живота, пре пораса претрљљеног од Јована Лепог, прогласио је 1300. год. прву Свету Годину и решио да се празнује свагсих сто година. Установивтни је, папа је обећао свима католицима да ће свако од њих ко буде посетио (нелегрин, десет; Римљанин, тридесет пута) у Риму цркве апостола Петра и Павла добити ширу индулгенцију, већу од осталих, јер ће га она ослободити и таквих грехова за тсоје дотле нису индулгенције нису постојале. У исто време, папа их је уверавао да сваки онај који умре задобивпш ову индулгенцију неће ни тренута бити у Пургаторијуму него Ке одмах иКи у Рај. А ако би ко год веК имао рођагса у Пургаторијуму и ако би молио и за љих, онда би љихове душе одмах изишле одатле и прешле у Рај. Блажен сваки онај, говорио је Бонифације VIII, који буде задобио ову индулгенцију. ЗахваљујуКи старању доброга папе, за кога зли сувремени историски језици веле да је ускочио на иапски престо као лисица, владао на њему гсао лав, а умро гсао псето, захваљујуКи њему, многи католик онога времена чија би душа још и данас била у Пургаторијуму, спасао се тегпких мугса. На његов позив поврвеше са свих страна верници, тако да их је било више од два милијуна. Сувременици веле да су тад пелегрини оставили у Риму, без