Српски технички лист

— 71

„ције о каквој грађевини, подносе пакнадне »понуде са нижом ценом од оне, која је „изишла на лицитацији, ма да су, у већини „случајева и они били на лицитацији и од »ове одустал!.

„Оваквим постуџцима не само да се „омаловажава лицитација, као редован и зауконит пут, којим се уступају грађевине, „него се отвара поље спекулацијама, које „веома отежавају правилно решење о ствари „и сметају те грлђевина на време не може »да се предузме и изврши, а штете, које „отудћ долазе, надмашују далеко ону при„видну. корист, која се чини да долази од »јевтиније понуде.

„Из ових дакле узрока, а у камери ла „06 одклоне неприлике, које долаве са те „стране пи по државу и солидне предузи-

умаче, ја сам нашао за сходно наредити да |

„се накнадне понуде не узмају више у обзир „при оценама о лицитацпјама и да се гра»„ђевине уступају само оним предузимачима, укоји су понудили најнижу цену при редов„Ној лицитацији, осим случаја, кад из друугих каквих разлога нађем за сходно да не „одобрим какву лицитацију.“

Овај распис пун једрих разлога заборављен је убрзо, што се види отуд јер је 1899 године потекао опет распис једног министра грађевина, који се завршава овако :

„Једно, да радња органа поверене ми „струке не би била излагана неумесној кри»„тици неозбиљних лицитаната; а

» Друго, да би се оправдани захтеви соулидних колкурената задовољили и вајзад, »да би се послови повервне ми струке тачно, »чисто и па време отправљани, наређујем »началству, да објави у своме округу, да »се накнадне понуде неће узимати у 06зир итд.

И после ових заборављених расписа, следовали су и нови у истоме духу, па ипак накнадних понуда има вазда, и тиме као да се-посведочава пронесено мишљење да су у Србији закони добри, али да се може много што шта замерити оним, који су позвали да их примењују.

Н. Манојловић

О значају друмова ненад и сад.

•

Стари Персијанци имају великих заслуга не само односно усавршавања и обилатог грађења друмова, већ и с тога што су они први довели у ред сам саобраћај.

Административна подеља земље изискивала је зарад централизације управе, да се у сваку покрајину =— у сваку Сатрапију — може брзо и вигурно доспети. Персијанцима је главни промет био сувим а водени пут реном Тигром толико споредан, да су га онемогуБили тиме, што су реку на више места загатили зарад наводњавања земљишта.

Од престонице Сузе били су саграђени друмови ка малој Азији, ка Екбатани, Согдиани ка Перзеполису и Вавилону. :

У опште постојала је читава (мрежа путева од којих је један пут везивао Персију с Кином пргко Мерва, други је прелазио опет реку Инд и силазио у Инђију. 5

Због лошег земљишта у. равници (махом летећи песак и плавно земљиште) путови су махомтрасовани по окомцима брда, где је био бољи материјал за калдрмисање и где је било лакше премостити реке кад ућу у Клисуре.

(наставак)

Зна се, да је још тада за време Кира било по знато калдрмисање друмова, јер се при походу Александра. Великог на Персију помиње то а и на месту о коме се говори нађени су и данас остаци калдрме на ширини од 8—9 стопа.

Најглавнији Персијски друм био је онај од Сузе ка Сардесу и Ефесу, дугачак око 2600 километара. Дуж друма било је мостова, скулптура, палата, храмова.

Поједане партије овог друма су вештачки усечене у стени. (О томе Херодот јепински историчар прича ово: „С овим другим управо стоји овако: „Свуда има краљевских станица и највеличанственијих путничких склоништа, а цео пут пружа се кроз насељен и безбедан предео. Кроз Лидију и Фригију има само двадесет таквих станица. На дужину од четири стотине и пола парасанге “) иза Фригије долази се на реку Најуз, на којој стоје капије кроз које се мора проћи и ту је јака стража. Кад ,се преко реке пређе у Кападокију и путује даље до границе Цилиције, ту има двадесет и осам станица исто и четири пара-

Џарасанга је по Киперту 5,56 километара.