Студент

levi rakurs Film koji zaslužuje onolike redove

NADNICA ZA STRAH

А li је u ovom filmu čovek strahom devalviran na životinju? i da li se, ako je tako, može reći da je ovaj film nehuamn? Ne, po našem mišljenju. Nikako ne. Ti hrabri Ijudi hoće da žive i svi su (sem kukavice Zoa koga vlastito ponašanje moraino osuđuje) rešeni da menjaju dosadašnje gmizanje za smrt ako ne može đrukčije. Značajno je to što i pored užasnog straha Mario ne pomišlja na povratak nijednog trenutka. On je očajan, all se hvata u koštac sa preprekama. Svi se hvataju u koštac. Bizarno odabrane prepreke nisu one na koje smo navlkli, ali zar ne bi mogle i njih da znače? I pored dominirajućeg osećanja straha koje ih deformiše i svodi

njihovu borbu skoro na trzaje crva za samoodržavanjem ipak su ovi Ijudl impozantni. U borbi za goii život oni su okrenutl napred, strpljivo i uporno napred. Da U je četvrta 1 poelednja smrt, uzrokovana slučajem, Imala zadatak da pokaže »bespredmetnost svake borbe«? Ili je Mario poginuo jednostavno zato što je odjednom oslobođen strašne napetosti тогио da igra i da se raduje po nekom unutrašnjem dik tatu i što je to činio neobazrlvo 1 raskalašno? Liriku, koje nam se učini da ovaj film nema, sećanjem otkrivamo u liku zidara, Italijana, u strašnom galgenhumoru i nekoj nevidljivoj soliđarnosti koja postoji između tih Ijudi.

Nušić pretočen u filmske gegove SUMNJIVO LICE Podvig Beogradskog dramskog

UDI pozorišta u koje ne idu snobovi, imaju mnogo filmskog osećanja. To se oseća uvek na njihovoj dinamičnoj sceni, a to su, ponovo prevarlSavši očekivanja, izvanredno po kazali fllmom »Sumnjivo lice« kojl je kolektlvna tvorevlna ansambla. Predrag Dinulovlć i Soja Jovanovlć pokazall su neočekivano vladanje specifičnostima filma. Njihovo poznavanje filmskog zanata pokazuje kod nas dosada ne poznat stepen filmski slobodne imaglnacije ostvarene u skladu sa zakonima filmske slike. Kao da nlsu pozorlšni Ijudi. Pozorište je oduvek bilo neprijatelj filma. Ono je unosilo teatralnost 1 kulise i trovalo filmsku radnju dosadnim dijalozima. Ovđe nije tako. Na tradicijama francuske burleske iz perioda ranog nemog filma (Воаго!) i komike Rene Klerovog »Italijanskog slamnog šešira« napravljen je živ film. pun akcije i sltuacija. Mehanički humor slapstička. smešnost neočekivanih sukoba čoveka i stvari. sarađuje u ovom fllmu sa verbal-

nim humorom Nušlća. I Jačl Je ođ ovoga đrugog. To je pobeda filma. To je otkriće filmskl smešnog. Vrhunac je dostignut u div noj grotesci sanjariji hvallsavog načelnika. Nedovoljno je proetora za Irražavanje parcljalnih zadovoljstava: značajnom ulogom muzike; sentimentalnim trenucima koji nikako nisu bili kič, već prijatne scene duhovlto napravljene, pune naivnosti u sebi, đobroćudnog potsmeha spolja; potpunošću likova 1 studioznom, detaljnom izgrađnjom svakog kađra; glumom, bogatom slćušnim detaljima koji otkrivaju koliko Je uloga srasla sa svojim noslocem. Nećemo zameriti što se vldi đa nose veštačke brkove 1 perike ta to Je lonako sve samo pretstava putujućeg điletantskog pozorišta. Ostvarenje pijanog činovnika ' Zike, Ciji je lik pun tlhe tragikomike, potvrđuje da je Rade Markovlć jedan od najboljih naših filmskih glumaca. Hoćemo još Beogradskog dramskog na filmu. D. M.

Из пера младих преко лета

Нимла ДРЕНОВАЦ: „Вст»р м вдап* ( песме АДА гкжислкм увудуке на Нилсолу Дрвновца, сетићу се стихоаа не н.еговкх, В*ггманових у веои с н.им, љеговмм, у толико што су обојииа пвсннчки осетили значај и однос ветра и влвти траве; чак кад су сеСе хтели да поистовете са растишем које природа љише просто своЈим дахом, када су осетили колпко су крх ки и лелууави наспрам свега што их тиштк м овсружуЈе, наспрам зби ван-а; коиико ocehaaa влада у њиua; када су (као инсекти у растин»у) пузећи виз литице хтвли да све сагледају из једие зеаше перспективе навишс, када су на кићанкама трава (као *в«секти) осеткли (у једном вишем смислу) да могу прегледати ледмиу из коЈе су на лктиди као лествици усинути, када су зашуштаЈШ боловима влати, захујали млазом ветра .•. онда, силимом свота талента, учинкли су једио подваЈаше између своје поезиЈе, и нас ? коЈи Је примамо: о«и су постаЈги силни и благи као ветар коЈи прочешЈБава, можда и мрси валтн нашет људ ског сензибилитета. На корицама нове, џепне, Дреновчеве збирке коЈа се једном не стави у џеп него се из ifcera сваки час вади, осећамо оио што ћемо у целој с.прди осетити: подваЈан>е једног и другот, - ветра м влати, те тако живописпе вЈовете. Узбудиће нлс чим као да зашуморе странице, запахне шум стихова ... Међу њнма имате толико лично откривених у њему ковико у себи самопронађених, да покесу као ветар влат... Када Је сликар он вас узбуна својом мртвом прирором или пеЈзажом сутова пеоничких Јаркости, када Је стуапалац Ветовенове илм Шовеиове музике он вас утиша и дочара звук, када Је страствени Јнубавник он таича зрак л.уба®и кроз своЈу призму вољен>а, Јигтентних дочаравања ceoje, ввше драглне... Када Је оам, ceoj ; сетно бовгује ваше јаде или доспева да ви чак одболуЈете н.егове. Затећи ће те га, (нарочито у првом циклусу) као путника између центра и пврифериЈе крута, али не само на Једном полупречнику, кад бди сам у соби, заправо не сам него и када je и она у самоћи са својим отсутним присуством; наћи ћете га у овој књизи како хвата на тренутке себе и све што Је неухватљиво присутно: магновен»а, заборави, чежња .. . Љубав у сто видова и у јед ној релациЈи; од њега до ње, био он сам у природи себе, у природи ње, или у природи гтрироде... После снова. Лицем У окно... Када га жрвањ не може да здроби jep

је свака алтернаеива, свака супрот ност (па u ветар и влати) жрвањ који себе заустави, негира: снови постаЈу Јава, сутон прераста У noh ... Ветар зажели да Је влат и обратао. Сав је у једном даху написан и прочитан, колико узбуђеп, толико и узбудљкв. У монологу коЈи можеш да чуЈеш а да усном мако није од прве строфе монолога до задњег монолога без свршетка, у кафани, у тишини. Зрео као влат која се повијала али се не јгоми. Ветар који развиЈори и када одвиЈори вратиш се сећањима да докучиш чиме је то оставио немир. 'Самим речима или од тот?!... Мирко ВУЈАЧИЋ: ~Мостови“, лирске биљешке А Вујачић? Пакдан. иако готово исто време излажења, иста издавачка кућа ; формат нешто маши, вињета на корицама која преприча такође наслов, исто технички укусна, готово исте цене али не и вредности оним између корица, по роду поеожја, али у прозм, још не да буде права лирска проза. Лирске биљешке. Свака се везуЈе за нешто што те може у природи, да узбуди и складом и збуни својим кошмаром. Али чим то ВуЈачић искаже, потсвоЈи и присвоЈи, па ти да туђе Је празно... Jep знаш да је доживљај задржао за себе и у себи, оно најпоетскије у тоЈ лирици није умео да искаже; а оно што ти преноси, није уметнички оггребогаћено већ оскрнављено, ако хоћеш: , ; то више ниЈе то“, нешто друто Је папирнат двоЈиик. Јер: он је, додуше, дао томе колоркт тла, Црне Горе, коЈи заправо нмЈе ви могао да здере, Једжво али оио одболовање доЖЈпзљеног Је од пиача без суза, посног сензибиЈтатета и натетнутог интезитета ... НиЈе ее звронио, по мстоветио, уиво себе у све што га Је косиуло и како онда ту да ми стаиемо, да иас дгонесе да се предамо и подааао печем што Је врло лосие, мутно уметничхи отехикана природност и природа. Природаости и нема или је местимице присутва. Најлепше место: када у руЈио-жутим крошњама „догорева Јесен", и Још неколико, која зацакле. Без дубЈве дубине, иначе. Све експресија! Ехо неразговетан прогута га она пространа ширина природе... и од садржаја нмшта нам не остане: ништа између „Мостова“ и „Стопа од прве до задше белешке. Тако, њему не остају, ње гове стопе на шеговим мостовима, Јер мостове пријатељског саосећа-

ња не може да успостави длановима шака, када нам нмје РУау пру. жио нити нас Је његова »скрсност такла ... Нисмо му поверовали. i Мааден ОЉАЧА: „После пешАи«, рожжн Савет негде између Богдана По- , повића: „Не читајте сваку нову књигу; не веруЈте да Је ново увек и ШпшиЈа: „НиЈедна књига није толико рђава, а да баш ништа не корвгети" бива и препорука да прочитамо „После поноћи" и оправдање што смо се упознали са тек рођеиим романсиј ером Ољачом. Ољача дебитуЈе, вмпве савешћу да треба да (ради себе) обради и расправи хумани моменат и против „трагичие кривице" к оправдања заблуда ратника будућих колективних задоугара, садашњих људи садашњице на опиту и (ради нас), да нас здружи и задужи око доуштвеног и историског факта здоуживања у задоуге, обухватније но што Је вољно али и недовољно гшсао, можда и сам као реггортер у омладинској штампи, у којоЈ већ постао рутинер. Па ма шта рекли о њеа жу а против њега ( за њега Јемчи и уз њега стоЈи чињеница да Је својом оригиналном поЈавом, доетстављеном у епоси евокативно-борачке к омладинско-бригадирске даиас, махом и паролашке-лирике уз оеојну страну Ћопића а у „Претходници Добркце Ћосића у мдадој литературм, унео читав Један мали козарачхи а свој свет, пишући са неким фолклорно-стилизованим олитераћењем, близу ноеинарског, а гтодаље од књижевности што ближе дтитаадгтао-дстеии—рстдш и ие* каке филмском. И од прветодушностм, Јуеаке ремана исиустити из руку и уиуети у неку књишку наивност, тако да ooe тимо да су животно веродостоЈни заплети, дифундовали смтпшвене • лаке лагарије, перипегија уз то идиле, ужурбања, ло мова и ломљаве (а не преломи како би требало) већ: брза жеиидба, паљевииа самоубиство, убиство, гоњења, ислеђивања... у исти мах, и од свег панорама и Један конкавни одоаз.

Алексалдар Д. МИХАИЛОВИЋ

BISER IZ BISERA

SLOBODA N SELE N I Ć

AKLE, ге« je o Jednom od Msera Jadrana; na izvestan način malo čuđnom biseru u neskromno opevanoj ogrlicl, baš zbog malog broja pesama koje pevaju, koje se osećaju obavezni đa pevaju svl neprlmorci i nedalmatincl čim sednn u ma kakvu vrstu čamcra. Cini mi se da je to baš ono Sto sam ja želeo da kažem. Možda ste primetlli, a raožđa 1 niste (bolje bi bilo da ste primetilij kako svet, bez razllke mlađi ill stariji, nekako mora da peva čim se nađe u kamionu ili brodu ili saonicama 111 uopšte kada vrše tako neku vrstu posla. Možda se varam all čini ml se da ono o čemu se radi ovde, da je to u direktnoj vezi sa ovom rečl posao. Naime, onaj koji se vozi u kamionu ili onaj koji sedi u naslonjači na palubi nema ama baš nikakvog posla. I, možda Je to razlog što peva. Možda Je to razlog što je bezmalo svaki grad na Jadranu biser u ponekoj pesml. Jer svet na moru nema ama baš nikakvog posla; 1 čini mi se đa je to ono što more Clni morem; ili se ja možda varam; možda Je to ono što smo mi napravlli od mora. Samo, u Dubrovniku ove godine, ovog meseca, kao ni prošle godine, ni prošlog meseca niko пеша araa baš nikakvog posla (Kako se saznaje iz đobro obaveštenlh krugova JUGOPRES), sem kelnera čija zaposlenost, uvek slmboliše narodno blagostanje. Sedeo sam isprcd Gradske kafane l gledao svet u različitim stadijumima preplanulosti.

Ono je slgurno mama. Ono pored nje je sigurno ćerka. Mama sigurno misU da je privlačnija od ćerke. Mama sigurno i zna i rečenicu, iako je ne čuje, koju svet ponavlja iza njenih leđa: Nije moguće da su to majka i ćerka... Ш Pravo da vam kažem kada bi ja mogao đa biram Možda je mama jedlna koja zna da se tako nešto govori iz njenih leđa. Ali ona to čuje, zaista čuje, verujte mi na reč da ona to Cuje јег nemam nikakvlh verodostojnijih dokaza. Ima na sebi belu haljinu (prolazila je na nekih dvadeset metara đaleko od mesta gde sam ja sedeo tako da nisam siguran da li je ona druga boja roze). Lepo je pocrnela, ima između Cetrdeset i pedeset godina I, pošto su ukusi različiti, možđa neko kaže da se vidi da Je nekada bila lepa. I to je sve što za sada mogu da kažem o njoj. All, sreo sam je to veče ponovo. Sta mislite gde? U Lablrintu. ☆ A šta mlslite, šta Je Lablrint? Dakle to je Ваг. Novi bar u Dubrovnlku. Obavezna konzumacija stoprđeset dinara. Sve ostalo neobavezno. Silazi se niz stepenice do nepokrivenog dela bara, koji može da se vldi iz pokrivenog 1 kojl služt za izvođenje tačaka dražesnlm biserima programa kako ih reklamira ne шаlo elegantniji konferansije.

sludenl