Учитељ

на сликама имена разног цвећа, а кад изиђу на поље не могу да распознаду наша обична жита и воћа, нарочито кад су плодови обрати, већ иду кроз околину свога места, као кроз какву страну земљу. У гимназијама учи се Хемија са разлогом, јер ученици, који се доцније одаду на даље учење морају имати основе. А што девојчице не би опет узеле да изуче кујинску хемију, која им је тако потребна као потоњим домаћицама ' Девојчице треба да изуче вредност и примену свију кујинских потреба, јер ако то не учине за времена, доцније ће у свему зависити од слугу и куварица. На прилику кад би девојчице училе историју кафе, шећера, чаја, кромпира и т. д. то би им чинило не само велико задовољство, него би их уводило дубоко у друштвени и културно-историјски живот народа. У опште из Хемије треба узети само оно, што је најпотребније девојчицама као потоњим газдарицама за њихово управљање. Нема никаква смисла трпити оно, што ће оне, чим изађу из школе, у заборавити и неће имати никад прилике, да га у животу примене. Ево на прилику овакав пример. У нас се свакад више прича и казује, о лафу, тигру, жирафи, орлу, кондору и т. д. него о овци, говечету, кокошци и т. д. Нема сумње да је ово потпуно неоправдано и да треба радити обрнуто.

Кад је већ девојчица задобила интереса за оне ствари, које ће јој доцније бити од користи, она ће зацело куповати Бњиге, које ће јој бити од користи и читати их место романа и других мање корисних књига. Онда би свакојако и наше женскиње, бар које би се школовало, отпочело штогод чи-

тати, и тиме користило и себи и књижевности. Оно свакодневно блебетање, кад морамо тако да се изразимо, заменило би озбиљно занимање, и брига о испуњавању својих материнских и домаћичких дужности. У друштвима женским не би било „злих језика,“ већ озбиљног разговора.

Није згорега, да овде споменемо још једну ствар, о којој би требало да знаду и да штогод науче ученице Више женске школе. Ми мислимо на један предмет, који се може комеи недопасти, али нама се чини нужан, а то је рачуноводство. Свака домаћица треба да води тачан рачун о домаћем газдинству. Замислите да је то трговачка кућа. Домаћин води књиге о својој радњи. Али нека има каква узрока да из радње осуствује, ко ће онда водити ењиге и рачуне његове радње Рећи ћете књиговођа. Имате ли вере у сваком ењиговођи, и не би ли било боље да домаћица уме то све контролисати место свога мужа, кад је он на путу или кад је болестан. Но може бити и други случај. Може човек бити средњег стања, тако, да му није могуће, да држи нарочитог књиговођу. Кад се деси случај да се мора од радње осуствовати ма каквим поводом, онда би најсигурнији контролор и књиговођа био сама газдарица. На колико би и колико би места могла мати или ћи потпомоћи вођење вњига, те би тиме олакшале посао и не би се морао држати нарочити слуга за то, а и да не говоримо о томе, што би се радња сачувала од преваре и злоупотребе. При томе ваља имати у виду, да би домаћину куће био олакшан посао и било би му мање издатка, те би тако могао што тро-