Учитељ

932 МОЗАК И ДУША

станује, то је исто тако невероватно, као што би била поставка, да наше око чува све слике, које у њему постају, за каснију употребу. Готово се чини, као да је овој пометњи крив поименичени облик „представа“, који се првобитно појавио на земљишту психологијином. Пошто је свака представа сматрана као снага, која, једном постала, не може никако више из душе ишчезнути, то се, чим су ова схватања у Физиологију пренесена, постарало, да се овој перманентној снази нађе и стални носилац. Свака овака радња може оставити падејства за: собом, а једно важно падејство представа је у истини у том, што остаје диспозиција за њезино обновљење. Али из тога закључити, да и саме представе перманентно остају, на то имамо исто толико права, као и на поставку, да је један известан вољни акат, који је неко трајно дејство извео, с тога и сам непролазан.

И како су према томе наше представе не духовни предмсти но духовне радње, то се по потреби мења и схватање о процесима мозга, који представе прате. Пре свега морамо одбацити оно филозофско гледиште, које је обично основа Физиологијским тумачењима по овом предмету, гледиште, да је ту у питању само обична узрочна веза, и да процес мозга ваља сматрати као узрок, а представу као његово дејство. Ово се гледиште не да извести ни са становишта природних наука. Према начелу узрочности, које вреди у Физикалном истраживању, може се о узрочној вези двеју појава само тада говорити, ако се дејство може извести из узрока по одређеним законима. Таково је извођење пак могућно у правоме смислу само код истородних појава. Оно се у целој области спољашњих природних појава или да извести или бар замислити, јер нас рашчлањивање тих појава води увек догађајима покрета, код којих је дејство своме узроку на тај начин еквивалентно, да се под подесним условима однос узрочности даје обр-.