Учитељ

536 МОЗАК И ДУША

зује представе у негативан суд, не садржи се у оним сликама, и ако би без њих немогућна била.

И тако најважнија служба, коју мозак указује нашој духовној делатности, није дакле у томе, што он, као што се вулгарним изразом вели „снабдева мишљење.“ Ну он зато држи у приправности за мишљење неопходно потребна чулна помотња срества, пошто за каснију употребу чува с помоћу чулних органа доведено пролазно градиво, а органе телеснога покрета потчињује "једноставној управи, коју воља потребује. А при томе се не ставарују у мозгу ни саме представе ни ол њих заостале паслике и трагови, но се на њему потврђује само у еминентном степену онај општи закон вежбе, по коме се Физиологијски догађаји у толико лакше обнављају, у колико су се више изводили изазвани било спољашњим било унутрашњим пострецима.

Овим као да смо на крају нашега знања, што се у ошште може поставити о уделу мозга у духовној делатности. На овај начин задобивено гледиште стаје на супрот мишљењу, које заступа од чулности сасвим независну духовну делатност, — али је зато у складу са унутрашњим. искуством, које такође не познаје мишљење без чулне садржине. Из истога разлога треба одбити и оне Физиологијске претпоставке, које би да појмове или делатности разума локалују оделито од чулних представа, Али психологијском посматрачу, који је постао свестан о чулном строју градива у нашој мисаоној делатности, једва да ће моћи везаност тога градива за Физичке догађаје спремити какво изненађење. Та он одавна зна, ла нема представе , што не би била везана за утиске, што их наша чула примају. Зар није готово само собом разумљиво, да је и свако обнављање једне представе у нашој свести праћено од обнављања чулнога догађаја, који је првобитно изазвао у нашем мозгу спољашњи утисак»