Учитељ

шта је шо јединсшвена школа 443

врту игра је морала бити тако организована, да се кроз њу рефлектује будући рад. Дете се морало у самој игри и кроз игру да васпитава за рад и да природно пређе од игре на рад. Није дакле задатак педагогике у томе, да дете што је могуће даље остане или да се вештачки задржава у својој активности на ступњу игре, већ у томе, да оно само савлада помоћу природног развића игру и да на тај начин сачува иу своме раду спонтаност и активност, коју оно у игри испољава. У приправном разреду школе, који је прелазни ступањ од дечјег врта на школу, однос се не мења: овде се рад већ ослобођава повоја игре, постаје самосталан, али се и даље приближава игри и испољава у облику игре. Фантазија, која је природна психичка основа игре, није још овде исцрпла своју улогу: она као и раније храни дететов рад на његовом примитивном стадијуму. Трагови овога развића рада из игре живе још у току знатног периода времена, они оживљавају и украшавају дететов рад не само у приправном разреду школе, већ и у току првих година школскога живота на ступњу основне школе. Наиме, овде се налази корен онога, што познати италијански теоретичар основне школе Ђ. Ломбардо-Радиче назива „лепотом“ и „поезијом основне народне школе“, њеном „светлошћу“.) Народна прича и песма у настави матерњег језика, народни орнамент у цртању, народни обичај у „почетној настави“, народне игре у физичком васпитању и легенде о месним светињама у религиозном образовању — то је природна полазна тачка основне наставе. Хранећи дететову фантазију и чувајући на себи још печат игре, основна настава претставља у почетку још нерашчлањену, „глобалну“ целину која не зна за поделу на посебне предмете, као што је и игра још туђа подели рада, који карактерише работу. Школа првога ступње мора де унесе у себе ове елементе народног живота, који су са сачували у току векова и поред свих историских промена и овај „завичај“, који није увенуоу времену, као оригинални културни примитив који је непосредно израстао из саме околне природе. Рефлектујући у своме раду месну средину с њеним природними етнографским појавама, свака поједина школа добија свој нарочити индивидуални карактер, којим се она и одликује од школа другога краја или друге области. У исто време она постаје и школом „тла“ и незаменљивом у унутрашњости целокупнога система школа дате државе. Чак и у средини где постоји прогресирајућа индустријализација није искључена могућност за сличну регионалну диференцијацију. Пред школом се појављује сада задатак не само да одржава природну и етнографску средину, која пропада под притиском нивелизирајуће цивилизације, већ и да чува открића у самој новој индустриској средини аналогих елемената природног и етнографског карактера. Може се рећи, да школа првога ступња, као јединствена целина, увлачи у себе целокупност разноврсних природних и етнографских појава, очува-

5) Упореда (4. Готђагдо-Рафсе: Ге2210ш а! фшааш са, 1932 (14-то изда. Упореди студију истога писца у Мо 26 „Русскон школе за рубежом“ (1928 г..