Учитељ

444. С. Хесен

них у току векова, које и сачињавају то полуприродно-полукултурно „тло“, из којих, као из нижега свога слоја, израста сложена структура датога друштва.

Други школски ступањ већ не може да се задовољи овим простим обликом диференцијације. На другом ступњу рад је већ коначно савладао игру, добио самостални облик часа или „хетерономног рада“, тј. таквог рада у коме се циљ делатности већ (за разлику од игре)издвојио од самога процеса делатности и поставио споља од стране другога, у овом случају од стране наставника. Ради тога, да би се самоактивност и спонтаност ученикова сачувале и у часу, нужно је да се ученички рад прилагоди склоностима и типу ученичке обдарености, тј. да буде диференциран према психолошким типовима ученика. Врло тежак и необично лак час једновремено скрива у себи опасност за учениково развиће. Час мора бити према својој тешкоћи прилагођен конкретном ученику, а не уображеном „средњем“ типу ученика. Из овога следује захтев поделе ученика адекватно нивоу њихове заједничке интелектуалне обдарености. Подела ученика на такве врсте може да се спроведе већ у старијим разредима школе првога ступња, уколико облик њихова рада узима облик часа, збацујући са себе примитивни облик игре. Међутим, психолошка диференциЈација, која карактерише други школски ступањ, има много шири и дубљи смисао, него што је има проста подела ученика према нивоу њихове „опште интелигенције“. У самој ствари, период дечаштва, коме одговара школа другога ступња, јесте период кад се најчешће појављују и добијају нарочиту снагу различити психички „комплекси“, који притискују нормално развиће дечје душе, њених задатака и склоности. Ови „комплекси“, изазвани различитим узроцима, у суштини су врло различити и имају за свој спољашњи симптом већином осећај неуверености у себе и чак потиштености („Мтдаегуегнокенз Котрјех“), па изазивају усамљеност младе душе и њено улажење у сопствену љуштуру. Њихови узроци најчешће имају корен у социјалним условима учениковог живота, посебице у породичним односима, који су најзад тесно испреплетани са материјалним условима живота родитеља. Пред школом се овде појављује важан задатак, да савлада ове комплексе, ослободи дечачку душу од притиска који кочи њено нормално развиће, а то је, разуме се, могућно само онда када постоји стална сарадња између школе и породице. На другом ступњу школа има задатак не само да објективно утврди висину и тип даровитости сваког ученика и прилагоди му наставни програм, већ и да активно помаже нормално развиће тих задатака. Школа мора да пробуди у души ученика то, што чини њену праву даровитост и да створи могућности за развијање правих склоности, које се врло често спутавају задобијеним душевним ранама, које се добијају од судара са њиховим старијим друговима у овом периоду. Са дидактичке стране овај се задатак постиже помоћу т.азв. „покретљивих“ или „еластичних“ програма, који омогућавају прилагођавање наставног градива нивоу и типу даровитости ученика. С васпитне тачке гледишта овде је потребна нарочита