Nova Evropa

Гете, Јаков Грим, и наша народна песма.

Русо-ова »Нејолзе« (1759) приредила је тле и за народну поезију, тако да су шкотске и староенглеске баладе Томе Персија (Регсу), па Макферсонове (Масрћегвоп) бардске пјесме и његов »Осијан«, свагдје изазвали највећи интерес. Хердера иде заслуга, да је у Нијемаца први дубоко схватио и заносно проповиједао значење и љепоту народне поезије. Он је одушевио за њу младога Гетеа, који је као студент права дошао у Штрасбург (од априла 1770 до августа 1771), с Хердером склопио присно пријатељство, и за њега скупљао народне пјесме у околици Штрасбурга, будући да је Хердер још онда слагао грађу за своју збирку народних пјесама, коју је из посебних разлога издао тек године 1778 и 1779. Гете је дакле имао већ врло извјежбано око за љепоте народне поезије, кад му је на првом његову путовању по Швајцарској дошао у руке у Берну штампани њемачки пријевод Хасанагинице, Вертесов. По овоме пријеводу настаде око половине 1775 гласовити Гетеов »КЈаббезалв«, који се у појединостима додуше доста разликује од нашег оригинала, али дивном интујицијом погађа несамо ритам него и опћенити карактер пјесме. С овим пријеводом улази наша народна пјесма у свјетску литературу.

Гетеов интерес за народну поезију не јењава: он опетовано хвали љепоту Хердерове збирке, као и » У ипдетћот« романтичара Арнима и Брентана, који су Гетеу посветили први свезак свога зборника. Ова прва велика збирка њемачких народних пјесама (1806—1808) била је поводом, да се коначно и наше народно благо стало скупљати и изучавати. Учени Словенац Јернеј Копитар, чиновник у бечкој Дворској Библијотеци и подједно цензор за словенске књиге, живо је настојао око тога да сеи југословенске пјесме скупе и издаду, па тиме покаже да ни ми не заостајемо за Нијемцима.

Чим је Вук (1813) дошао у Беч, открио га је Копитар и

наговорио, да почне издавати народне пјесме, па још прије ·

него што је изашла прва свеска »Пјеснарице«, већ Копитар у »Млепет аШбетете Га фетаћит-Лећипа« најављује, да ће она »све познаваоце српске народне поезије одушевити«. Срећа је била да је баш у то доба, наиме од октобра 1814 до јуна 1815, био у Бечу Јаков Грим, којега је Копитар упознао с нашим пјесмама, и то тако да је дословце у прози превео свих 108 пјесама из прве Вукове књиге. Овај пријевод омогућио је Гриму, да у споменутим бечким новинама (1815) огласи прву свеску »Пјеснарице«, и заносним ријечима 06јави љепоту наших пјесама. У тој је рецензији приопћен њемачки пријевод од пет наших пјесама (за које сам, у Ја-

145