Nova Evropa

Oj Heldenjimngling, meie helle Sonne, . Weder wuchs ich aut die Fichte schauend, Noch auf die Tanne, die schlanke, stolze, Noch auf deimnen Bruder den allerjungsten Sondern, jung, wiuuchs ich dir entgegen,

Преводилац свих 108 пјесама је — како рекосмо — Копитар; но имаде неколико пјесама писаних и другом једном руком. Судећи по једној биљешци уз 21. пјесму, био је тај Копитарев помагач, којему је он поједине пјесме ваљда у перо диктирао, Србин; али ко је то био, то се до данас не зна. Вук није био, јер није његово писмо. Овдје ћу само још напоменути (јер у пријашњим радњама нисам то рекао), да је пријевод писан на плаво-сивом концептном папиру, у величини 12Х19.2 ст. Свака се пјесма почиње на нову листу; а гдје је требало, исписани су листови на обје стране. Гете је овај пријевод (као и друге пријеводе, које су му у то доба аустријски Срби, ваљда Копитаревом интервенцијом, шиљали) огледавао и читао, а године 1824 посуђује га госпођици Терези Јакоб (Тајуј), да јој буде од помоћи, кад је спремала своју збирку пријевода. У попратном писму њој вели Гете: »Оригинал и пријевод чувам већ десет година; ови потоњи развесељавали су ме појединце; али тек откад ми се приближио господин Вук, откад се око тога труде господа Грим и професор Мафег, а понајвише услијед спретности једне жустро радине, за овакав посао доиста створене пријатељице (тојест госпођице Талвј), постају ми лијепи ови споменици све вреднији«. Но с тиме још није довршена историја тога Копитарева пријевода прве Вукове »Пјеснарице«. Препис тих својих пријевода дао је Копитар одмах, још године 1815, Јакову Гриму; а овај их је посуђивао на читање својим пријатељима, именито Хакстхаузену, Савињију, Брентану. Тако је за њих сазнао и Ферстер (Е, Ебтађјет) у Берлину, који је спремао алманах »РПле ЗаАпбетјаћтј«, па је ту хтио и неколико наших пјесама у пријеводу приопћити. Брентано посредује код Грима, који пристаје, али моли Брентана да пјесме дотјера, јер Копитареви су пријеводи некако опори, а од чести и језично мањкави. Брентано је, приређујући пријеводе за штампу, поступао с њима доста слободно, отприлике онако како је поступао и с њемачким народним пјесмама у »Рез Кпађеп Мипдетћоти«. И тако осване »19 српских пјесама« у берлинском алманаху »Рле ЗапбегЕаћте« године 1818; али, поради неупућености издавача, фигурирају као преводиоци »Браћа Грим«. Већ је германиста Штајг (К. Зее:б), године 1892, опазио, да Wilhelm Grimm

147