Nova Evropa

нема с тим пријеводима никаква посла, па су отада ишли ти пријеводи само под именом Јакова Грима, док нисам ја (у Јагићеву »Архиву«, св. 28) доказао, да то нису пријеводи Јакова Грима него Копитареви, из прије споменуте његове збирке. Копитар, у својој чедности, није рекламирао свога власништва; њему је то штавише мило било, јер је Гримово име било уједно велика препорука за наше пјесме. И Вук де добро знао за ту мистификацију, али је и он ћутао.

О овој ствари говорим овдје мало опширније зато, што Х. Вендл (Негтапп МЖепдеј), кому иначе многу хвалу дугујемо, у својој прије неколико дана поновно изашлој брошури »Гете и југословенски свет« (Београд 1932, коју је лијепо превео на српскохрватски професор Ог. Јован Богичевић), још увијек мисли, да је преводилац оних »19 пјесама« Јаков Грим (иако је споменути мој чланак изашао на њемачком језику у Берлину још 1906). Мсто тако треба исправити и тврдњу Г. Вендела (на стр. Оли ду), да је и оцјену друге свеске Вукове »Пјеснарице« у »ЛЛлепег аПбеmeine Literatur-Zeitung«, године 1816, написао Ј. Грим. Оцјена прве Вукове књиге потјече, како смо видјели, доиста од Грима; али аутор друге (анонимне) рецензије није он него Копитар. То је филолошки егзактно доказао професор Мурко (у 11. св. листа »Емрћотоп, Zeitschrift fir Literafurgeschichte«). Из једнога писма Гримова (половицом 1816) излази, да је било договорено, да он језично дотјера Копитарев пријевод прве свеске »Пјеснарице«, да сам преведе другу свеску, и да напише увод о нашој народној пјесми; а све то да штампа заједно са пријеводом новогрчких пјесама Гримов пријатељ Хакстхаузен (Жетпег уоп Нахбћашзеп). Но Грим (у истом писму) вели, да он сада нема времена за тај посао. Кад је Копитар већ изгубио наду да ће то Грим учинити, обраћа се он — заједно с Вуком —, концем 1817, владици Лукијану Мушицком, нека он преведе други дио »Пјеснарице«, јер да Гете моли, по једноме студенту из Јене, да му се такав пријевод пошаље (ко је био тај студент, то се не зна). Мушицки се и опетованом позиву није одазвао, и тако је питање пријевода углавном мировало, док није године 1823 стало излазити лајпцишко издање Вукова зборника. Најприје је изашао трећи свезак, који Грим одмах објављује у »ОбЕНпбег бејећгје Апхебеп«; а на савјет Копитарев, иде Вук Гетеу у Вајмар са препоручним писмом Грима и с пријеводом »Диобе Јакшића«, који Гете одмах штампа у CBOMeE MHCTy »Kunst und Altertum«. (Г. Вендел, у споменутој својој радњи, опазио је добро, да Вуков посјет код Гетеа није могао бити 13. октобра 1823, како се прије мислило, али вели, да ће знаменити тај дан »остати свакако

148