Nova Evropa

и надаље у тами«; но још је Е, уоп дет Набеп, у лијепој својој књизи »Goethe als Herausgeber von Kunst und Altertum, und seme Mitarbedter«, Bepnmup 19192, mokKa8ao, да је Вук морао бити код Гетеа већ 7. или 8. октобра, а по мојим рачунима, црпеним већином из Вукове Преписке, предао је Вук још 6. октобра навече Гетеовом слузи Гримово писмо, а у уторак 7. октобра у 11 сати примљен је од Гетеа.) Вуков занимљиви извјештај о тој врло значајној посјети приопћио сам још 1923 (у њемачком пријеводу, у »Ецрћоглоп«-у, 16. Епб, Неј, Гетргаб ипа Х/леп; а 1925, у загребачком њемачком дневнику »ПЏег Могбеп«).

Гетеовим посредовањем буде Вук лијепо примљен и од велике војвоткиње Марије Павловне, сестре руског Цара а супруге младога вајмарскога принца-насљедника. Она прихвати посвету прве књиге лајпцишког издања Вукова зборника, који још није био изашао, и поклони Вуку скупоцјену златну дозу, коју је он сиромах касније (у новчаној неприлици) морао продати. Од посвете Великој Војвоткињи очекивало се много. Копитар пише Вуку, прије него што је овај пошао у Вајмар: ако посвета буде прихваћена, онда ће се »Гете сам и његови млади и стари приврженици бацити на нашу Пјеснарицу, објављивати је и преводити«. И доиста почиње сад велико доба за нашу народну пјесму, а центар око кога се све креће увијек је Гете. Још 8. новембра 1823 шаље му Вук, поред других пријевода, и »Смрт Краљевића Марка«; 8. маја 1824, шаље му Грим пријевод пјесме »Зидање Скадра«, — а Гете све штампа у споменутом свом часопису, и припрема своју расправу »Зетђавеће ГР етаћит«, али ју нажалост. није штампао.

Но Копитар и Вук хтјели су да се изда цијела књига пријевода, па кад нису зато могли предобити ни Римера, познатог Гетеова знанца и помагача (којега је Вук такођер посјетио у Вајмару), они се опет обраћају Гриму, да он изда збирку пријевода; али Грим одговара, да је превећ заокупљен другим пословима. Из те неприлике избавила их је госпођица Јакоб-Талвј (или, како је Вук зове, »Талфија«). Она је бесумње најбоља преводитељица наших народних пјесама: језик је у њеним пријеводима гладак и лијеп, тако да човјек готово и заборави да има пред собом пријевод, и још к тому доста тачан пријевод. Она се вјешто знала угнути свакој нењемачкој фрази или конструкцији, на коју ју је могао завести оригинал, и какове сусрећемо у већини других пријевода који хоће да се што тачније приљубе изворном тексту. Тек по њезиним пријеводима допрла је наша народна пјесма и у шире њемачке слојеве. (Ја сам њезине пријеводе подробно оцијенио 1907, У »Раду Југославенске Академије«.) Талфији дугујемо ми велику хвалу и

149