Nova Evropa

поради тога, што је она и писмено и усмено Гетеа поново увелике заинтересовала за наше пјесме. Особито је спомена вриједно његово писмо Талфији од 2. септембра 1824, гдје он с финим својим естетским осјећајем разлаже, како би требало наше пјесме или управо Талфијине пријеводе тих пјесама, поређати. Тај одужи прилог вриједно би било превести и отштампати.

У своме листу »Киаз! па АМегфши« говори Гете опетовано о нашој народној пјесми, поименце 1825, у једном опсежну чланку, гдје подједно објављује и оцјењује Талфијине пријеводе, и то по рукопису још прије него што су изашли, а уз то штампа и њезин пријевод наше пјесме »Болест Муја Царевића« (но прешућује Талфијино име). У истоме часопису приопћио је Гете, године 1827, три пријевода наших пјесама од Вилима Герхарда; а онда је с похвалом објавио и цијелу његову збирку. Чланке о Милутиновићевој »Србијанки« и о Баурингову (Вомтиб) енглеском пријеводу наших пјесама спомињем само успут, али се и ту може наћи покоја похвална ријеч о нашем народном благу.

У свима овим објавама и приказима, затим и у писмима и разговорима, Гете готово до под крај свога живота заносно истиче љепоту наших пјесама, и то у првом реду лирских, које су њему, највећем лиричару у свјетској литератури, дакако ближе биле него епске пјесме, од којих неке (али само неке) није могао у склад довести са својим профињеним класицистичким назорима и осјећајима. Но то је на концу ствар индивидуалне диспозиције; њему се боље свиђају лирске, а Јакову Гриму су опет милије наше епске пјесме. Али једно бисмо морали из тога научити: ако се наше женске пјесме једному Гетеу толико свиђају, онда су оне сигурно лијепе, па би заслужиле да се њима почнемо темељитије бавити него досада, гдје су се готово само јуначке пјесме проучавале. (Каково благо ми у нашим женским пјесмама имадемо, то сам једампут кушао показати анализирајући једну нашу пјесмицу и испоређујући је са сличном њемачком пјесмицом из Кочевља, која за нашом далеко заостаје, — у »Раду Југословенске Академије«, 19183.)

Како је Гете више истицао естетску и пјесничку страну наших пјесама, тако их је опет Грим више обрадио — да тако речем — с филолошке стране. У бројним рецензијама и расправама, у којима Јаков Грим говори о њима, или се дотиче наших пјесама, он дубоко улази у сва питања такозване унутрашње и спољне форме тих пјесама, па кад би

се сва та мјеста превела и у једно скупила, видјели бисмо

колику му хвалу дугујемо за дубоко познавање наших пје: сама. Али се с једним фактом притом морамо измирити:

Гримових пријевода наших народних пјесама нема, све што

150