Nova Evropa

na kom bi se mogla zidati neka moralka. Ispovest je naša шtimna stvar; ona je kao usijano železo, kojim se sprži jedna otvorena rana da. se ne razvija i ne smeta.«

Gutajući život »vatrenim očima«, Gete je toliko puta buktao, bio u vraćici nemira, u vrtoglavici očajanja, da je, spasivši se iz tog perijoda, uzeo cemiti spasonosnu vedrinu misli, i čuvati mušku elevaciju pogleda, više nego ikakvo drugo blago, čuvajući se svega što besplodno muči dušu i opija duh, nepuštajući se sentimentalnosti ni literarnoj ni religijoznoj, Klasičnost nije bilo za mjeđa samo jedan stil izabran po svidjanju, nego i jedna luka nadjena u peripetiji života, i svetijonik u buri revolucije. U virovima demosa kriju se opasne stvari, i kultura je naše pribežište. I, zanimljiv slučaj: najveće što je stvorio, Gete je uzeo iz dubina tradicije svoga naroda, na:dovezujući na onu usplahirenu fantastiku Srednjeg Veka, na narodnu crkvenu dramu koja je razvijala pred gledaocima po cele živote, mučila dušu jezovitim vizijama djavola i greha ,.. Pa ipak se pesnik baroknoga »F a usta« priznaje učenikom Solokla i Platona, i čak i Fausta ženi Helenom!.,., |

U takom jednom psihološko-estetskom stremljenju, za Getea su, razume se, i narodne poezije: nemačka, engleska, naša, drčka, češka, ruska, mogle biti samo prijatni konaci na putu. »U staronemačkom tmurnom vremenu, mi imamo da tražimo isto tako malo kao što smo malo dobili iz srpskih pesama i sličnih varvarskih poezija, Čovek čita te stvari, zanima se, eto, neko vreme njima, ali tek toliko da ih se opet oslobodi i prodje mimo njih, Ta čoveku se ionako dosta smrkava pred očima od svojih vlastitih strasti i sudbina, da bi mu bilo potrebno ponirati u tmuše varvarskih davnina. Što njemu treba, to je Jasnoća, 1 da se razvedri; i valja da se obraća onakim epohama umetnosti i književnosti u kojima izvrsni ljudi dostizahu savršeno obrazovanje, tako da je i njima bilo :dobro i da su tu blagodet svoje kulture mogli da izliju na druge,« Gete možda nije kazao te reči Ekermamu, 3. oktobra 1828, bez nešto lične melamkolije. Osećao se suv, osiroteo; kao na bregu stari dud, ogoleo i osamljen, Ali su te reči ipak neobično karakteristične za samu srž Geteove ličnosti, i za sav njegov, makako radosni i lepi, odnos prema narodnoj poeziji, Pero Slijepčević.

•

162