Nova Evropa

Утицај Гетеов на прве композиције наших народних песама у Немачкој.

Колико је Гете волео музику, и морао волети као пуни лиричар, довољно казују његове речи, да није човек ко је не воли, и да је само упола човек ко је не уме да изводи. Довољно је било да га нека мелодија освоји, па да, ако му се не свиђа текст који је под њом чуо, ствара нов текст за њу, да тиме доврши своје задовољство, и доведе га у склад. ИМ обрнуто, стихови су му дозивали мелодије у памет, па кад например приказује збирку народних песама »Des Клађеп У/шадегћота«, он додаје: »Тој књизи је место на клавиру«, па било да се песме певају у старим традицијоналним мелодијама, »или да им се приљубе (други) згодни напеви, или, кад би дао Бог, да оне изазову нове значајне мелодије«.

Један други пут, он у музици види два екстрема: »Светињу црквених песама, и ведрину, несташност народних мелодија«. Народну музику осећа он дакле у основи као ведру и несташну.

Што је рекао за немачке народне песме, то је после поновио и за наше, чим их је стао читати у немачком преводу: да их треба певати. И ту се Гете у оцени наших народних песама инспирисао интујицијом Јакова Грима. У првом своме приказу наших народних песама, тојест приказујући 1815 године (y »Wiener Allgemeine Literaturzeštung« Мо, 74) прву књигу Вукову (женске песме од 1814), Грим са финим смислом улази у њихову ритмичку анализу, па каже: »Треба чути мелодије, што ће издавач ваљда учинити код 9. издања, Фортис вели, да је јуначко певање „у највишој мери жалобно и монотоно', — по томе бисмо могли очекивати и за српске народне песме тужни молски тоналитет лаганог ритма. Немајући ових (мелодија) пред собом, не могу се сигурно одредити ни строфички односи ових песама«... Госпођица фон Јакоб (додуше тек у предговору 2. свог издања, 1853) истиче, да се чак и лирске песме наше певају више рецитативно него у правој арији.

У свом првом приказу наших песама (»Зетавеће Lieder« 1825), Гете каже, да т. зв. народне песме налазе пут у народ на крилима »љупких мелодија, које теку у тоналитетима немогућим за правилну музику, и нарочито воле меки тоналитет (тојест мол), па тако доводе душу у стање неког саосећања и неодређене лагодности...« Кад му је, почетком 1827, пријатељ и KyM Fepxapa (Wilhelm Gerhard) донео своје преводе српских народних песама, Гете их је једног дана, с нарочитом насладом, показивао Екерману (29. јануара, 1827), па му

163